V!

Glad na pločniku prkosi maršu smrti, 

sortira ljubav u crnoj kohorti...

Ono malo tuge, mnogo besa i ljutnje, ja sam ispisivala u stihove. Nalazila u vinu i tragovima po stanu inspiraciju. Delovalo je tako patetično. Ali, nisam imala snage ni za kakve akrobacije, bilo mentalne bilo u vidu bega, izazova. Ono malo smisla nalazila sam u tome da celu tu zbirku pesama posvetim njemu, bez da ikada sazna, naravno. Da dušu svoju izvrnem naopačke i rodim se ponovo. 

Sve ostalo, bila je praznina. Prazni i teški koraci. Odzvanjanje tuđih reči. Besmisao. Paralisanost za svakodnevicu. Za samu sebe. 

Muzika, vino, pisanje, prebiranje po srcu. Ili pameti. 

Nisam ja boem, nije to ta muzika. Što bi rekla moja drugarica, međugradska. Nisam ja alkoholičar, nije to to vino. To ispijam sopstvenu krv. Nisam ja ni zdravo emotivna, nije to patnja, to je samo nemoć da stanem ispred same sebe, da se suočim sa samom sobom. 

Uvek me je najviše bilo sramota upravo od nje. Od sebe. 

Nikako da ona savršena oprosti nesavršenstva i glupostima onoj drugoj, nikako da se ona druga dozove pameti i prihvati odgovornost. 

Prva kažnjava, druga plače. Između njih planina. Planini kraja nema. Besmislu kraja nema. 

Neka prava ja, u jednom trenutku nastala između ove dve, kao sudija ili zauvekni svedok njihovih svađa i besova, stajala je na vrhu te planine, spremna da skoči na dno. 

A ne, nije to bilo zbog V. To je bilo, jer sam dozvolila da se pojavi V. Bilo je, jer me V ne voli. Nebitno je šta ja osećam prema njemu. Bilo je, jer me niko ne voli. Bilo je, jer ja samu sebe ne volim. 

Bilo je, jer ne znam ni ko sam ni šta treba da volim. 

Bilo je, jer sam već skočila. Nije svako dno isto. A po svakom može i da se puzi. 

Dok sam ja puzala, saplitala se, skakala na isto to tlo iznova i iznova, on je, znala sam, bio sa njom. 

To moje saznanje je bilo poput magle. One nekrštene, da, poput kipa, onog savršenog, što sam ga na dnu klesala. 

Čvrsto poput stava da moj život nema smisla. 

Istinito? Zar je bitno? Zar je iko mogao da me ubedi u suprotno, makar drugačije? 

Opet si polivao smokve stihovima

za neke bele ruke sa drugim krstovima. 

V je meni pričao ranije, o njoj, veoma često i iscrpno. Isto je bilo leto, a ona došla u komšiluk. Mnogo mu se dopala. Videla sam sliku, naravno, iskopala fb profil, sama. A ima i on na svom profilu jednu sliku sa njom. Slao mi je pesme koje je napisao za nju i o njoj. Drugačija je, meni ni nalik. Visoka, mršava, smeđa, prepametna, kul. I ona se za njega zainteresovala, smuvali se pri kraju leta, odmah iznajmili stan, on ostao tamo, u Zagrebu, živeli zajedno par godina, opet se jednog leta i rastali, ali na potpuno ludi način i po njega veoma bolan. Da, i mene bi bolelo. Šta ako je ona opet tamo? Šta, ako su opet zajedno? 

Pa znam da sada sve zvuči suludo. Onda nije. 

Znam da je trebalo da slavim što sam ga se rešila, da me boli uvo gde je i sa kim, ali nije bilo tako. 

I izdržala sam tri nedelje pre nego sam mu poslala kilometarsku poruku. Bilo je mnogo osude u njoj, prostrla sam se tu lepo i nisam očekivala odgovor. Samo da meni bude lakše. 

Eto, neočekivano, odgovor je stigao veoma brzo, kroz par minuta. Da je svestan šta je uradio, da razume moju ljutnju, da je dosta razmišljao, da mu je žao što me je povredio, sve tako. 

Onda sam ja odgovorila, pa je jedna poruka sledila drugu. Rekao mi je da je mnogo loše zdravstveno, već sledećeg dana. I pitala sam ga šta mu je. Srce, pritisak, znojenje, nema gde da kupi lek, a i ne želi, želi da umre tamo ako treba, ali više neće da koristi taj lek. 

Koji je to lek, zaboga i zašto želi da umre? 

Mora da mi priča detaljnije. Moramo se čuti. 

Hiljadu sam puta guglala i sami lek i iskustva i sve u vezi njega, da sada snage nemam ni da se setim tačnog naziva, a i ne želim. Znam da počinje na slovo S i, kako će uskoro postati vrlo važan lik u ovoj mojoj priči, u daljem tekstu ću ga tako i zvati: S. 

Lažem, znam tačan naziv, znam sastav, znam sve, ali ne želim ništa sada osim prostog slova S. 

Nekada je lepše živeti u neznanju. 

Pričao mi je svoju priču. Posle tog bolnog raskida sa njom, koji se, ispostavilo se, desio leta 2021, on nije znao kako da preživi i šta će sa sobom. Želeo je da umre, nije bilo smisla (zna li iko bolje od mene kako je to), razmišljao kako da nastavi sa životom, vratio se za Beograd, sve je bilo sivo, pisao je..

Toliko sam se nalazila u tome da nisam mogla da ostanem imuna. 

I onda ga je kontaktirao neki poznanik i tako. Tako je to tada bilo, rekao mi je. Po prvi put u životu mu je bio potreban beg, jer bi se, u suprotnom, ubio. Roknuo je u sebe malo heroina, pa još malo, pa tako svaki dan...Pa je onda otišao na lečenje malo, gde su mu rekli da uzima taj lek, na s. A lako se navući i na taj lek, i onda nije dovoljna doza koja ulazi u cenu lečenja. 

Lek na crno košta 2000 dinara u Srbiji. 

Da, 2000 dinara. 

Kada ne uzme samo na par sati, ima glavobolje, razdražljivost, malaksalost, znojenje. 

Iako mi nije baš sve bilo jasno, bilo je daleko jasnije. 

I sada je tamo, prvo leto posle nje, imao je nekih 15 000 dinara tj oko 130 evra kada je otišao, ali tamo je lek s skuplji i teže ga može nabaviti i to je bilo dovoljno tek za par dana. Sada je bez leka i prolazi kroz apstinencijalni pakao, a da to ne zna niko, ne ide na plažu, sedi u hladu, hvata internet i eto, ima potrebu da priča sa nekim. 

Ja, spasiteljica odbačenih, dobijam svoju svrhu postojanja. 

Ja ću mu se naći, sa mnom će pričati, kako bi se izvukao. Ja ću znati kako napreduje, ja ću o tome sve da pročitam, sve da naučim. Ja ću. Ja ću da uzmem bolovanje, a odavno nisam ni kadra da radim bilo šta, ja ću život da posvetim njegovom izlečenju. 

Avgust 2022 je odmicao sporim koracima. Svaki dan pun psovki, neke su i meni bile namenjene, ali sam znala da ja veze sa time nemam, samo mu je teško. Mnogo jauka putem telefona, mnogo boli, mnogo spazama koje sam prolazila zajedno sa njim, toliko da sam i sama osećala grčeve. U pola noći, cele noći, bilo kada.. Bilo bi mu bolje, pa bismo pričali malo i normalno, pa bi, pošto sam tada tražila stan, rekao da nađem neki da budemo blizu, pa sam i našla, na par minuta hoda od njega. Pa bi rekao, kada sam nabavila mače pa mi pobeglo i izdajnički se prebacilo kod komšije, kako će mi uskoro on doći kao ljubimac. Pa bi mu bilo mnogo bolje, toliko da smo se zajedno radovali potpunom izlečenju i prolasku kroz njegovu krizu i bol, pa bismo pravili neke planove, pa bi mi povremeno on rekao neke od njegovih, a koji su uključivali mene. Mene, kao njegovu. 

Uh. 

Maštarila sam o susretu, do detalja zamišljajući ga, o tome šta sledi. O nekoj epskoj ljubavi. Bila sam ok, sve je odjednom imalo smisla. 

Negde desetak dana uoči njegovog dolaska, stanje mu se odjednom pogoršalo. Bilo je čudno, nije bilo nemoguće. 

Skidanje na suvo nije uspelo, završio je u hitnoj, jedva došao sebi. Tako mi je rekao, ja nisam imala izbora nego da verujem. 

Može da se skine, ali ne na suvo. 

Nego samo uz s. 

Molila sam ga da ide na lečenje čim se vrati, ja ću biti uz njega, držati ga za ruku, ali, govorio bi kroz jauke, tada je kasno. Pitanje je da li će i jedan dan da preživi. 

Desetak dana pre njegovog povratka za Srbiju, ja sam nabavila njegovu i adresu pošte mesta u kome se nalazio. Desetak dana pre njegovog povratka, ja sam otišla u menjačnicu i westernom mu uplatila novac da ima za nekoliko leka s, kako bi pregurao taj dan. 

I tako pet narednih dana, svakog jutra, prva misija, otići i uplatiti mu novac. Ne više od za tri dnevno. Da se ne predozira. I odjednom je bio mnogo bolje. 

Ali, i dalje je morao da se skine. 

Zauvek. 

Shvativši da mu činim medveđu uslugu, sada svesno da to radim, morala sam i sama da napravim plan. On njega vajde bilo nije. Njemu je bilo jedino bitno da dobije svoje i pretekne dan bez bolova. 

Pričali smo, čitala sam o skidanju sa s uz s, sve sam smislila. 

Imala sam nešto ušteđevine. Znala sam da sam na bolovanju, da će mi sledeće plate ili kasniti zbog toga malo ili ću ih dobiti za par meseci, dakle, da je to novac od kojeg moram da živim i ja i dete mi u narednim mesecima, i ipak mu uplatila 1000 evra da uzme koliko već je potrebno leka s, i da se za desetak dana konačno skine sa toga. 

I bio je mnogo zahvalan. 

Da nesreća bude veća i da mi vrlo bude jasno kakvo sam sranje sebi napravila, tih sam dana imala ogromne neočekivane izdatke i na drugim stranama, nije mi vraćen depozit na koji sam računala, vlasnik postojećeg stana je tražio još kirija unapred, dete je imalo zdravstvene probleme za koje je bilo potrebno mnogo novca, mojima je trebao novac koji sam morala da im dam, ukratko, ušteđevina je nestala, sasvim. 

Osim one tamo na onom računu koju, očigledlno, dobro da nismo podelili, jer.... ne želim ni da mislim o tome. 

Da bi se lekom s skinuo sa leka s, bio mu je potreban mir. Zato, plan je bio da se uopšte ne čujemo neko vreme. I nismo. Posle par dana, poslala sam poruku. Nije odgovorio. Sledećeg dana ponovo. Sada jeste, glasovnu. Na plaži je, uživa sa klincima, super mu je. 

Čekaj, bre, kako je to moguće, pitala sam, kad si pre bolje, zar ne ležiš u mraku i skidaš se? 

Ništa. Samo sledećeg dana razdragana poruka da je super, kuvaju pasulj, javiće se posle. I nije se javio. 

Javio se za pet dana, loše je i nema više leka. Nije uspeo da se skine. 

Kretenu jedan, lažovu, debilu, ni pokušao nisi. 

Borba sa vetrenjačama i nalet razuma. Šta si to, jebote, uradila? 

Koliki si majmun ispala po ko zna koji put! 

- Ne želim više da te čujem niti vidim u životu! 

Morala sam sopstveni život da čupam sa dna. Nije bilo baš lako. Nije bilo ni mnogo snage. 

- Nemoj ikada da si mi se više obratio! 

A jeste, čim se vratio, da se vratio, i eto, odmah smo se i videli tu u kraju, pošto smo sada živeli u istom, i nije bilo ničega iz moje mašte, samo mi je tražio opet 2000 dinara. 

Nemam. Jbg, nemam. Kupiću ti cigare, kupiću ti da jedeš ako nemaš, iako znam da imaš, ali za to, ne više. Nikada. Radi šta hoćeš, umri ili živi, ali ne. 

Čestitao mi je rođendan, rekao da bi da mi da poklon. I došao i doneo ga, odveo me na večeru, odakle mu novac, pojma nisam imala. 

Odveo me u restoran kineske hrane, dok smo naručivali i sedeli tamo, večerali, bilo je nekako i lepo. Ličilo na predah. Sedela sam tako preko puta njega i pitala se, prvi put, da li mi je on sada uopšte privlačan. Nisam znala odgovor. 

Posle se vratili, kod mene, na tortu, a torta je prerasla u celonoćni razgovor, kao nekada. 

O njegovoj familiji. Neću da iznosim, zbog tih ljudi. Neverovatne priče. Da li je išta uopšte istina, da li mi samo daje deliće istine, pitala sam se. 

Svakako, kako se neko zbog raskida navuče na heroin sa 40 godina? Zar nije malo...nemoguće? Kakva je onda i koliko nestabilna i sa kojom dijagnozom premorbidna ličnost? 

Pitala bih, ali ja sam bila previše princeza po njemu, previše strejt sva, da bih razumela te dubine ljudske patnje, te tanane slamčice od kojih je on sačinjen. Zapravo, malo plitka i površna da skontam. Ja nisam doživela rat, ja nisam bila izbeglica, ja nisam živela na rubu egzistencije u nekoj sali za fizičko, ja nisam strahovala par godina da li mi je otac živ, ja nisam videla ubijene ljude po napuštenim kućama, sa četrnaest godina doživela da granata raznese mog najboljeg druga, nisam otišla u dečiju bolnicu i tamo se srela sa vršnjacima sa pola glave, bez ruku, nogu.... Ja nisam bila živo meso i živa meta. Ja nisam gazila po ucrvljalim ljudskim leševima i gledala za zid zakucane ljudske šake. 

Zato, rekao je, ja to nikada neću razumeti. 

Nikada skontati koliko su zlo njima ti Hrvati i taj rat naneli. 

Ok. 

Ali, ja ovako glupa i dalje ne kontam da ti, tako istraumiran i tako mrzeći ih, ostaneš u gradu iz kojeg su te proterali isti oni u čiju si ćerku bio zaljubljen do koske, sa kojom si živeo, dve tri godine, nebitno više, i kada te ona tako ostavi, da tek tada se rokneš heroinom, sa 40 godina! Jbg, ne kontam. Onda si bio mnogo poremećen i pre tog raskida i pre tog heroina... 

Zašto te je, uopšte, ostavila na takav način, odvratan, grozan, kako ne bih učinila ni nekom sa kim sam bila dve nedelje, kamoli par godina? 

Šta si joj to uradio?

Mislim, on je uporno tvrdio da ja to sve prosto nisam kadra razumeti, da moj mozak drugačije radi, da ja nemam kapacitet, a ja sam se i dalje pitala, verovatno jer sam glupa, pa stvarno ne razumem ništa. 

Kasnije te noći moga rođendana, kada smo još jednom pretresli rat i 95 i raskid 2021, posmatrala sam ga kako spava. 

Lep - jeste. 

Sve ostalo, stane u zagonetku. 

O, da, rešiću te, V, ne zvala se ja .......

Pogled je nestao na nebu iznad terase, tople septembarske noći. Tužno je bez zvezda. Prazno. 

Ali ja ih skidam, lagano, po jednu, 

za tebe, za noć, da nazdravimo kome..

A ti, ti spokojno spavaš i sanjaš je, lepu, 

za nju činiš šator na polju nepočinome...

Rešiću te, V, strpljenja samo! 

Mnogo zajebana stvar inat. 

Osveta, još zajebanija!