L!

 Članica sam ana foruma od leta 2018 godine i od tada pa do dana današnjeg, upoznala sam mnogo ljudi odatle. Neki su mi veoma dobri prijatelji, sa nekima sam se okumila, sa nekima pijem kafe, nekima sam porodice upoznala i prolazili smo svašta zajedno, a neki mi baš i nisu posebno simpatični, neki su mi samo dragi i poštujem ih i tako dalje i tako dalje. 

Ovo je priča o osobi koju sam upoznala na tom forumu. 

Ali, pre nje, malo ću da se vratim u prošlost i ispresecam je događajima zbog kojih se ovo L i nalazi gore. 

P!

 Dakle, posle jednog od nekonačnih raskida sa Č, otvorila sam bumble nalog. Ponovo, da. Ubrzo potom i tinder i badoo. 

Krajem jula 2023, ovo se paralelno dešava sa nekim događajima iz prethodne priče (zbog čega imam grižu savesti da noćima spavati ne mogu), jedne večeri kada sam sestričinu poslala na spavanje i ja ostala na terasi da ispušim koju i proverim mreže, mečovala sam se sa njim. Sa P. 

Kako na bumblu žene prve pišu, tako sam posle nekih pola sata ili petnaestak minuta, poslala i ja njemu poruku. Znam da je bila nešto duža i šaljivog karaktera, ali ne mogu se setiti šta sam tačno pisala, čak ni o čemu. Odmah je odgovorio, najpre pohvalio originalnost, a onda su krenula neka uobičajena pitanja i odgovori, da bismo se dopisivali naredna četiri sata i prešli pritom na fejsbuk mesindžer. 

Lepo je izgledao na slikama. 

Visok, rekao je da mu je baš kul što sam ja niska, tj ne smeta mu uopšte, imao je smeđu kosu, lepe krupne zelene oči, bio pet godina stariji od mene, ali je izgledao mlađe od svojih godina, stasit, zgodan. Neka srednja škola, zaposlen, pitao me da li mi smeta što nije završio fakultet, naravno da mi nije smetalo i generalno mi ne smeta, nekada jeste, dvoje dece, dve bivše žene, sa prvom nije imao decu. 

Priča fenomenalna, smejemo se, sati lete. 

I sutradan smo se dopisivali, celog dana, naravno koliko je moguće, čuli se, on mi stalno slao neke šale. Bio je baš zanimljiv, delovao normalno, bio je duhovit i prizeman. Pričali smo i o bivšima i o deci i o nekim našim razmišljanjima, problemima. 

I sledećeg dana isto tako, prijavljujemo šta nam se dešava, gde smo, šaljemo fotke. 

Počeli smo da se dopisujemo u nedelju, ali, pošto je tu bila moja sestričina, nismo se mogli videti pre subote. 

Bilo je tu i seksulanih prizvuka, ništa napadno, suptilno i slatko. Rekao je da ne traži kombinaciju, da baš želi vezu, ali da mu je seks važan u vezi. Mislim, kome nije. 

A u subotu je on morao da ide kod svojih na plac sa svojim klincima, da ostane tamo do nedelje uveče, te smo viđanje pomerili za ponedeljak uveče. 

U subotu sam mu prijavila da imam desetak kg viška. Brinula sam šta će reći kada me bude video uživo. Ipak mi je Č prilično poljuljao samopouzdanje na tom polju. Odgovorio je da je to najmanji problem i da ne brinem oko toga. 

Nije da sam ga poslušala i da sam mu poverovala. Negde sam pre poverovala Č, da se ja nikom ne mogu dopasti. 

P je bio savršenog izgleda. Plašila sam se da ja tu nemam šta da tražim uopšte. 

Ipak, u nedelju predveče mi je rekao da je uspeo da se organizuje i da se vidimo tada, da odemo makar samo u šetnju, a ponedeljak svakako da ostaje. 

Baš brzo sam se spremila, nisam očekivala da će zbog mene da promeni planove, nekako skupila hrabrost i uputila se prema Đermu, gde je bilo mesto sastanka. 

Užasno me drmala trema. Samo mi je prolazilo kroz glavu kako će da pobegne čim me vidi. Možda da počne da mi se smeje, možda da me vređa. 

Koračala sam kao po iglama niz Bulevar, tih stotinak metara. I ugledala ga, onde kod Kiflica. Bio je baš bukvalno isti kao na slikama. Visok jako, zgodan, lepuškast, krupne prelepe zelene oči i u mraku upečatljive. I u ruci je imao ružu za mene. 

Zagrlio me i nasmejao se. Eto nas. 

Ne, nije pobegao, ništa nije loše rekao, čvrsto me je zagrlio i poklonio mi cvet. 

Samo sam pomsilila kako je jako ljubazan, jer je ostao tu.

Nastavili smo priču iz dopisivanja. Sve isto, ista energija. Dopao mi se. Šetali smo i smejali se usput, do Taša pa nazad. Naravno da sam sve vreme razmišljala o tome dopadam li se ja njemu fizički i sto puta shvatala da ne, ali da je dobar pa me nije samo oduvao. 

Na rastanku smo se zagrlili, poljubio me u obraz i rekao da obavezno važi dogovor za sutra. 

Svakako da sam mislila da samo želi da bude čovek i ispuni dogovor, a ne da zaista želi da se vidi sa mnom i sutradan, pa, kako bih ga spasila bede i truda, kada se javio da je i on stigao kući, napisala da se ne mora cimati da se vidimo i sutradan. Odgovorio je da mu nije cim i da će doći po mene kolima, pa ćemo negde gde je lepo, pored reke. Ma daj, još i da se cima i dolazi po mene. Ne, nemoj dolaziti, pa sama ću doći gde treba. 

- A možda mi je zadovoljstvo doći po tebe, jesi o tome razmišljala? 

Nije mi tu baš sve štimalo. Da me oduvao, da se nije javio, da me blokirao odmah pošto smo se rastali, bilo bi normalno, ovako, nešto sa njim nije u redu. Ja sam debela, imam prevelika stopala, ogroman nos, hodam kao patka, sve na meni visi, zašto, aman, želi ponovo da me vidi i da troši svoje vreme, još i da dolazi po mene?! 

Međutim, već ujutru, pošto se redovno javio čim je ustao, pa bez mog odgovora i pošto je stigao na posao, a pre nego je počeo da radi još jednom, pitao je da li bismo mogli da se vidimo nešto ranije tog dana, odmah posle njegovog posla, da ne ide kući nego da odmah dođe po mene. 

Pa da, sada već ima logike, da me otalja. Dobar je, kulturan, zato ćemo se opet videti, ali neće da izgubi dan zbog mene ovakve. Ponovila sam da se ne moramo videti uopšte, a svakako da ne dolazi po mene. Ništa nije odgovorio, ali mi je poslao poruku kada je krenuo sa posla da je za pola sata tamo gore na Bulevaru. 

Kako sam se spremila za pola sata pojma nemam, ali to svakako nije ni bilo bitno, spremanje, jer - u najboljem svom izdanju i dalje sam smešna i odvratna. 

Čekao me u kolima, namirisan i isto onako lep, nasmejan. Poljubila sam ga u obraz i odvezao nas je do Silosa. Usput je bio nervozan. To sam povezala sa onim gore, jer mu oduzimam sate i gorivo. 

Pokajala sam se što sam pošla. 

Doduše, spominjao je kako ga cima bivša žena i da ga je baš iznervirala, ali eto, i bivšu ženu pominje i baš se trudi da mi da do znanja da odustanem. 

Mislim da sam terala kontru na sve što je rekao dok smo sedeli pored reke i razgovarali. A zapravo, bilo je baš romantično i slatko. 

Nismo dugo sedeli, dovezao me do stana. 

Usput mi je govorio o nekim svojim planovima, a malo je ubacio i nas, a malo i neku seksualnu konotaciju, što sam sasvim izignorisala. 

Jer, dosadno mu je, pa se zahebava. 

Ipak, javio se on i posle tog dejta uredno i nastavio da se javlja i sutradan i sledećeg dana, samo više nije spominjao viđanje, što je bilo sasvim logično u mojoj glavi, jelte. Nelogično je bilo samo to što se uopšte javlja. 

Postavljao je neke storije koji bi mogli da budu aluzija na to da mu se ja dopadam, čak su neki bili i više nego očigledni, ali meni ništa nije bilo jasno. 

Drugarica me je posavetovala da ja njemu otvoreno kažem da mi se dopada. I to sam i uradila. 

Noću, namerno, da ne vidi odmah, nego ujutro, kada ja budem spavala još. 

Tako je i bilo. I poslao mi je neku poruku da je sjeban zbog bivše i razvoda koji je u toku, da samo ne želi da me povredi, jer je sada u ranjivom periodu, a da želi da se čujemo, viđamo i družimo. Fin način za odjeb. Ništa, ostavila sam ga bez odgovora. A šta da mu napišem uopšte, izvini što sam ružna i debela? 

Međutim, on je pozvao tokom dana i rekao nešto što je, kada se uključi i glas, a ne samo moja interpretacija napisanog, imalo malo drugačije značenje, a to je da zaista želi da nastavimo sa dejtovanjem nas dvoje i opet mi ništa nije bilo jasno. 

Par dana kasnije me je i pozvao ponovo da se vidimo. 

Naravno da sam pristala. On je meni, u stvari, bio sasvim okej. Sačekao me ispred teretane i pešačili smo do mog stana. Usput smo više puta stajali, pričali, gledali se u oči, baš je bio ok prema meni, u par navrata je bilo očiglednog muvanja sa njegove strane. Samo sam ja bila kao ukočena sva i jedino o čemu sam razmišljala, pored njega onako visokog u patikama svojim, šta ovaj čovek traži sa mnom. 

I ništa, na rastanku opet zagrljaj i obraz kissevi. On te iste večeri opet postavljao storije o pogledima, oči govore i slično, a ja sam, na osnovu njegovih slika, shvatila da se on pre mene video sa nekom njegovom drugaricom i da se sve to odnosi na nju i njega. 

I iste te noći iskopala ko mu je prva bivša žena, videla da joj lajkuje postove od pre par dana i konačno donela odluku da ja tu nemam šta da tražim. 

Još se on javljao, ja sam odgovarala vrlo šturo do nikako, i onda je i on prestao da piše. 

Prijatelji smo na fb, i dalje lajkuje svaku moju objavu i ja njegovu. 

Ali, da, sto posto je i dalje zaljubljen u svoju prvu bivšu ženu, koja, u odnosu na mene izgleda kao avion, i to je van mog dometa. 

Ja sam ružna i debela i on je sve vreme bio samo ljubazan, jer je jako dobar čovek. 

U realnosti, baš mi se dopao, verovatno i ja njemu. 

U realnosti, njegova prva bivša žena ima odavno novog muža i sa njim decu, srećno je udata i samo su ostali dobri prijatelji. 

U realnosti, drag mi je i dalje, ali, ne dovoljno da mu sada pošaljem poruku da se opet vidimo. 

U realnosti, bila je to samo mala zanesenost i mi i nismo imali nekih šansi, ali ne zato što je on visok, zgodan i lep, a ja mala, debela i ružna. 

Č!

 Č je u Kanadi imao sina i bivšu ženu. Nedeljom je odlazio kod njih na ručak, išli su zajedno u nabavke. Malo sam bila ljubomorna na tu njegovu ženu. 

A sa mnom je razgovarao, posle svog posla. Po sedam sati dnevno, razgovori bez kraja. Pričali smo o svemu i svačemu. Ja o sebi, on o sebi, o ljudima oko nas, naravno da ne o V. 

On je dolazio iz ugledne porodice, visoko obrazovani mama i tata, tata profa na faksu, plaćali mu za svaki položeni ispit, završio faks na kom je tata mu predavao, putovali su, onako, jedna idilica. Ipak, tata ga je tukao kao malog, i to strašno, i to okrutno, i ostale su izvesne posledice, kao to da nije baš umeo da izgradi lep odnos sa sinom. 

Ja ću namerno preskočiti deo u vezi njegovog sina, iz poštovanja prema tom momku.  

Pomogao mi je da napravim CV kako valja, pred svaki razgovor za posao ostajao sa mnom da me bodri. Zavolela sam ga, tako, na daljinu. 

Brinuo je za mene. Imam li šta da jedem, da li da mi pošalje kintu, ali me i kritikovao, jer nisam baš odgovorna za njegove standarde. Dobronamerno, dabome. 

Govorio mi je da me voli. Verovala sam mu, tako se ponašao. Ono, jest, ume zima tamo biti dosadna, naročito kada živiš sam tako, pa ti znači razgovarati sa nekim, ali značilo je i meni. 

Par puta mi se desilo da mu se nisam javila celog dana na telefon. Zbog punjača, da. Naravno da zbog punjača. Onda bi poludeo, izljubomorisao, pa bismo nastavili dalje. 

Više puta smo se tako na daljinu svađali, oko čega, ne sećam se. 

Ja sam malo ljubomorisala oko njegove bivše žene, on oko Vlaje, ali i svega ostalog. 

Veselio se sa mnom kada sam dobila posao. Kupio mi kompjuter kada se pokvario onaj od drugarice. Pozajmio kintu za Uskrs, vratila sam čim sam primila prvu platu, naravno. 

Znam da smo raskidali jednom, tada sam već počela da radim, znači mogao bi biti mart ili april 2023, kada se on izvinjavao i govorio kako će se promeniti, krenuti kod psihoterapeuta, samo da me ne izgubi. Oko čega smo se konkretno posvađali pa sam ja popizdela toliko da raskinem tada, ne znam, ne sećam se. 

Glavna zamerka koju je Č imao kada sam ja u pitanju, ticala se mog fizičkog izgleda, konkretnije, smetao mu je vrlo moj višak kilograma. Neko njegovo očekivanje je bilo da ću biti topić kada se opet vrati za Srbiju. A vraćao se krajem maja, malo pre svog rođendana. A ja nije da sam baš nešto se pretrgla u mršavljenju. 

Krenula sam u teretanu početkom maja, kada sam primila prvu platu, da, ali nije da sam baš mogla da skinem 20kg za 20 dana. Malo nerealno. Valjda sam do tada trebala skinuti makar 15kg, ali ja nisam. Poslednje što mi je bilo na pameti bilo je da budem na nekom režimu. Mislim, nisam radila, oklen kinta za nutricionistu i zdravu hranu?! 

Nisam Geštalt uspela nastaviti, jer - kinta. Samo sam stajala u mestu i pričala sa njim, od toga se nešto baš i ne zateže zadnjica. 

Ali jesam, odmah u maju sam krenula na personalne treninge i bilo je super. 

Kao ozeblo sunce sam očekivala taj njegov dolazak. Radovala mu se kao malo dete. Jesam ga zavolela. 

Bilo mi je mnogo bolje psihički, bila sam raspoloženija, vedrija, daleko veće volje za životom, i zbog njega. 

Smišljala sam šta da mu spremim za rođendan. U međuvremenu sam upoznala njegovog sina, sestru, kuma, bila sa njegovom majkom prijatelj na fb, malo kuckale. Ludilo sveopšte, planovi za letovanje, naravno, svako da plati svoj deo. 

Ne znam, možda sam malo, iskreno onako, očekivala neku bajku. Nešto kao da mi kaže da se preselim u neki od njegovih stanova, pošto ih je imao dosta po Beogradu, kako ne bih plaćala kiriju, ili eto da mi pokloni taj lap top, da ne moram da mu vraćam lovu, ne zbog love, nego zbog gesta, ili da me povede sa sobom kada bude obilazio hrvatsko primorje, to ga ništa ne bi koštalo, ne znam, neku pažnju osim beskonačne priče, duge koliko i zima. 

Da li je to interes, ne znam. Nisam nikada ni sa kim bila iz interesa. To bi sve nekada Vlaja učinio za mene, i ja za njega. Valjda sam se navikla da su neke stvari normalne kada stvarno voliš nekog. Eto, ja bih to sigurno učinila za njega. A opet, da li bih pristala i kada bi hteo? Za Vlaju nekada nije bilo pitanja nikakvih i kada je on u pitanju. Ovde, hm, kolika je cena toga? 

Svakako, ja sam se veoma radovala njegovom dolasku. 

Mislim da je bio 24.05.2023. Nisam sigurna sto posto. 

Već je bio stigao u Beograd kada sam ja izašla iz teretane, uplatila sam mu kredit za telefon, da može da zove taksi. Bukvalno sam otrčala do stana, istuširala se, presvukla i krenula na NB, da se vidim sa njim. 

Našli smo se ispred njegove zgrade. Isti on, kakav je odleteo, a raširio mi ruke i usne u osmeh široki. 

Zagrljaj. Dugo smo se ljubili tu na klupici, pričali, reče mi usput da nisam uopšte smršala, a nije da nisam, skinula sam bila 4kg. Valjda nije primetio u mraku. Nema veze. Bilo nam je super, otpratio me na noćni bus i ja sam stigla kući. 

I sledećeg mu dana spremala rođendan. Uzela recept njegove omiljene torte od njegove mame, kupila nove čaše, on je malo fensi i neće da pije iz mojih običnih i moje obično vino koje ja pijem, pa sam kupila i fensi skupo vino, i Cezar salate sam naručila, jer on brine o zdravlju, mislim da sam našla najskuplji Cezar u Beogradu. Mislim, voli to da jede, da je rekao biftek naručila bih, da je rekao jaja od noja, našla bih. I predjelo sam spremila. Neke šarene zdrave kuglice od povrća i sira, kozijeg, koze što pasle organsku travu, organske koze. 

Posle je došao i Cezar baš i nije bio po volji, vino nije uopšte, a tortu mnogo bolje pravi njegova bivša žena. Čaše je pohvalio, dopale su mu se. 

Kupila sam mu pidžamu za rođendan, i ona mu se dopala. 

A on je meni dao unapred, četiri meseca unapred, poklon za moj rođendan, kremu za oči, i još neseser pun uzoraka kozmetike koju je kupio sebi. I jedan karmin, da mu budem lepa, i maskaru malu, veliku je uzeo bivšoj ženi. 

Onda smo za njegov rođendan uveče i tokom skoro cele noći imali onako strava seks. To je bilo uf, zamerki bez. Mislim da su me komšije zagledale dobrano. A i njega. Totalno smo bili sinhronizovani i ja znam da bih  i ja sada, da sam neko ko ovo čita, želela neke sočne detalje, al jok. 

Neće da može. 

Bilo je fenomenalno, samo toliko. 

I posle ništa, sutradan je otišao, žurio na bus, preskakao ogradicu pa se povredio. Hebiga. 

Viđali smo se mi tako, svakog drugog ili trećeg dana, kada je on bio u Beogradu. Ali, uglavnom nije bio. 

Trebalo je da obiđe, a i obišao je, Makedoniju, da skokne do Grčke nekoliko puta, do Hrvatske. Da, letovanje sa mnom je otkazao, kako bi išao sa mamom. Tj moje je ime zamenjeno njenim. Stara žena, greota stvarno da ide samo u Hrvatsku na more sa drugaricom, kada ima sina da je odvede i malo dole do grčkih ostrva. Ja sam ih lepo blagoslovila, mnogo mi se zahvalila. 

Jednom smo išli zajedno na doručak, pa do Dehatlona na Novom, pa on sa mnom kod nutricioniste, pa ja kod njega u stan. Naravno, seks gde god da se zateknemo, nebitno mesto. Onako, public, nema veze može sve. Stvarno je to šljakalo. 

Ja sam svoje dane provodila sa detetom, na poslu, u teretani. Pridržavala se jelovnika i lepo smršala, desetak kilogarama, sa onih početnih pet bez jelovnika, bilo je to već 15 i bome se videla razlika. Na moju visinu svakako. 

Jednom ili dvaput mi on spremao klopu, kod njega, baš lepe i ukusne salate su bile i vitas hleb i čorbe iz maksija. Super su bile i one i ono posle. 

Jednog dana, nedelja je bila, juli mesec 2023, pošto je Č prespavao kod mene, rešismo da pešaka odemo do njega. 

Kroz Bulevar pa do Taša prvo. 

Usput je posmatrao ljude, čudio se ako primeti nekog da je niži od njega, muškarca, naravno. Inače, nije bio mnogo nizak, oko 172cm, 173, ali eto, nije ga baš radovalo što ipak spada u niže muškarce. Mene to nije preterano doticalo. On bi me zagrlio ili držao za ruku, to je bilo lepo. Ili bismo samo hodali jedno pored drugog, i to je bilo okej. Još davno sam držala Vlaju za ruku gde god da smo, odvikla sam se od toga sasvim. 

Na Tašu je bilo dosta klinaca, u parkiću, a i roditelja. I on mi reče da proberem nekog tatu, od klinaca naravno, i da mu priđem i da ga muvam. Jer, a to je i ranije govorio, njemu smeta što ja imam malo dete i nismo mi jedno za drugo zbog toga, ja treba da nađem nekog razvedenog tatu. To bi sasvim bilo na mestu da nismo bili u vezi i da nije bukvalno počeo da zahteva od mene da tu priđem nekom, valjda se odmah bacim u akciju. Toliko mi je bilo neprijatno da sam zaplakala, a on se smejao. Plakala sam sve do Starbaksa, on se sve vreme kikotao. Tu smo svratili na kafu. Naravno da mi je zamerio što pijem latte, nikada neću smršati. Valjda nikada neću naći tog tatu i njega ostaviti na miru. Koji bi mi mogao biti tata. 

Negde na mostu je počeo da nabraja šta sve ima od pokretne i nepokretne imovine, do tančina. I u akcijama i u bankama i u kešu i u nekretninama i drnde mrnde, nasledsva ova nasledstva ona, kud se moja baba nije rodila u Zemunu no u Pičkojevcu, da i ja imam nešto sem njiva 30 evra ar. 

Bogat čovek, nema šta, ja golja goljavi goljavko naspram njega. Šta ću, ćutim. Kaže, sve će da ostavi bivšoj ženi, jer sinu ne veruje. Nek ostavi kome hoće, jebe se meni za njegove pare, što mi uopšte to govori. Baš sam se bila smorila. 

Ništa, došli smo do Fontane na Novom, i ja na bus. Nije se pretrgao da me tako umornu pozove kod sebe. Nešto promrmljao da bih mogla i nazad pešaka, debela. 

Kada sam ušla u stan, samo sam se srušila na krevet. Nije mu valjao taj moj iznajmljeni stan, ovaj u kome sam i sada. Iz kojeg pišem upravo. Kauč na kojem sada sedim mu je bio suviše tvrd, krevet u spavaćoj previše mekan, kupatilo grozno (nije grozno uopšte), generalno je smatrao da živim u stanu u kojem on ne bi ni životinje čuvao. 

I ništa, krenule mi suze same, jer sam tako, krhkih emocija i ega, isplakala se za sve njegove pare i sve kilometre do stana i one prepešačene, i za sve slobodne i zauzete tate na Tašu. 

Pa hebem li ti sve po spisku snobovskom, sam ja niža rasa da se iživljavaš?! Su mene moji hranili i školovali sa svaka budala kojoj je porodica ostavila nešto može da se ruga?! E, pa, neće da može! 

Nisam mu odgovarala na poruke do kraja dana, sutradan ga nazvala i rakinula. Naravno da se naljutio. 

Bolelo me uvo. 

I sledećeg dana me bolelo uvo. Posle nedelju dana, malo mi je nedostajao. Tada je i nazvao, da se vidimo. 

Nisam imala neka preča posla, a kako sam želela da mi se izvini, otišla sam. Pravila se da sam hladna. Možda se i nisam pravila. 

Otišli na kafu na Kališ, ispred nas se neki par ljubio. On pokušao tu da se nešto vadi, ali nije se ni potrudio. Više me vaćario, do neprijatnosti pred svim onim ljudima. Posle sam platila, pa smo krenuli dalje. Pa me poljubio tu odmah ispred kafića, da su mi kolena klecala i rekoh, daj još koji dobar seks, nek ide život. Pa ništa, na Obilićev na večeru, platila to pa se malo slikali, pa otišli kod njega i tako. Do jutra! Onda na bus nazad, da radim. 

Da zaradim kintu za sva ta njemu ugodna mesta po gradu gde me je vodio. Nisu bila jeftina, a samo se nije htelo platiti, neko je morao, jelte! 

On je večno imao samo 2000 dinara u novčaniku, poslednje, i nije želeo da načinje evre, dolare, pare od kirija, bankovne račune. I tako dalje, ne daj Bože! 

Onda je otišao na neko putovanje pa sam taman i ja fino odmorila, i buđelar i sebe. I neke delove sebe. 

U međuvremenu mi je došla sestričina da bude malo sa mnom, a A je otišao na selo kod mojih. Mislim, nije sam, Vlaja ga je odvezao. 

I kada je još bila tu sestričina, on se vratio, pa smo se svi zajedno videli. 

I komentarisao je usput kako smo slične, obe hodamo kao patke i obe smo debele. Ja sam već bila smršala 19kg i prilično se zategla bila u teretani, ali eto, debele patke. 

I šta još, niske jaaaaaako, hahaha, velikih noseva, hahaha, hobitskih stopala, hahaha, baš nam je to tako porodično, hahaha. 

U jednom trenutku se klinka okrenula i pitala me, on je lepo čuo, i rekla je da čuje: "Zašto ovo trpiš?" 

I ja nisam imala odgovor. Zašto, stvarno? Zbog dobrog seksa?! 

Dobro ga i plaćam, bogami! 

I onda sam te noći opet raskinula sa njim. I opet se ljutio. 

I odmah sam napravila nalog na bumble. Znam da ima i on, nek me vidi pička, znam da će otići tamo. 

Naravno da me video, već sutradan mi je spočitavao da me sram bude što sam kao poslednja kurvica tamo. Koga briga! Ajd, oladi! 

I ništa, posle nekih nedelju dana, ma manje, opet on mene pozove. I kao, ajde, samo ćemo seks. Ajde, dobro, samo seks, komb da budemo! Odem kod njega, sve po redu. Suradan nastavimo, do uveče, Bože sačuvaj, stvarno, kada se setim! Uveče na Kej, pa se malo ljubimo na Keju, i tap, koja komb, pa kaže da me voli. 

U tri lepe! 

Ostanem kod njega da spavam, sutradan u DM u kupovinu ide, ajd i ja sa njim. Puni on onu korpu, puni, uzela ja wasa pločice sebi, stavim tu kod njega u korpu, kontam da ne idem sada da uzimam za sebe. On napunio skroz svojim stvarima. Dolazimo na kasu, kaže izvadi tvoje. Izvadim ja. Moj račun 370 din, njegov oko 4 000 dinara, al eto, mnogo mu bilo da plati i moje jebene pločice. Neka, super, okej! 

Onda je otišao na par dana do Hrvatske, sam, naravno da me nije pitao da idem sa njim. Ali, rekao mi je da ima novo putovanje, sa kumom, za Španiju, to ubacio, jer mu bilo glupo da nigde ne ode sa kumom, i pitao da li bih mogla kada budem išla krajem septembra za Portugal, da povedem i njega i da li bih mogla da sredim da mu bude sve besplatno. 

Naravno, srećo, ma samo reci! Pa ja ću da ti platim Lisbon, nego šta! 

Jebi se, govedo! 

Tom njegovom kumu, kao dobar čovek, sam obećala da ćemo svi zajedno na večeru jednom. I želela sam da ga ispoštujem, zaista. 

Dan ranije, Č je došao kod mene, i posle zna se već čega, sedeli smo onako kao od majke na kauču i on mi je mazio noge. 

- Ti, ti si dvojka, od jedan do deset, realno. - niko ga nije pitao ništa. - A kad se baaaaš središ, i da smršaš još nekih 30kg (bila bih pokojna, relano), onda bi mogla možda da budeš četvorka. A moja bivša žena je deset godina starija od tebe i dobra je osmica. 

- Pa što nisi sa njom nego sa mnom? 

- Ona je glupa. Ti si pametna. Samo, glupa si za život, finansije i pisanje, tu se tripuješ da ti dobro ide, a ono tvoje smeće niko normalan neće da čita. I jer mi te je žao. 

- Žao? Tebi mene žao? 

- Pa da, realno, 95 posto ljudi na planeti bi reklo da si ti ružna, si primetila kako te ljudi gledaju, pa se smeju? Niko ne bi hteo da bude sa tobom... Jbg, ja znam da mi je iskrenost mana, ali eto, iskreno....

- A el bi sada lepo mogao da odeš, molim te, zaboravila sam da treba da odradim nešto za posao..

- Pa nemoj da se ljutiš, samo sam iskren. Ti treba i grudi da podigneš, nos da operišeš, vidi kakva su ti stopala, kao u Hobita, nije normalno da neko ko je visok 159cm, nosi obuću broj 37! Prosto nije realno! Moja bivša žena nosi 36, a 167cm je visoka....

Došlo mi da ga podignem, realno bih mogla, iako smo tada bili iste težine, istih 60 kg i ja sa mojih 159cm i on sa svojih 172, možda on koje kg više, al ja sam trenirala i dupetom uveliko podizala i duplo više od toga, i da ga izbacim kroz terasu napolje. Ali, nisam. Nasmešila sam se, rešena da mu se posle večere sa njegovim kumom više nikada ne javim, i da ovo izdržim bez da mu pričinim zadovoljjstvo da vidi da me je dotakao i uvredio. 

- Hoćeš limunadu, ljubavi, da piješ dok ja završim ovo za posao? 

- Bez šećera, nemoj kao sebi, znam da kradomice sipaš po dve kašike šećera. 

Užas. Samo mirno. Mirno, sa osmehom, nećeš ga likovati, vala. 

Dok sam se pravila da radim, pričao mi je priču o svom najboljem drugu u Kanadi. Kaže, najbolji čovek kojeg poznaje. Taj najbolji čovek koji čeka kanonizovanje otprilike, je sreo, jednog lepog i sunčanog dana, jednu lepu i vrednu ženu, samohranu majku troje dece, obrazovanu i kulturnu. I stupio sa njom u vezu, ali joj rekao da će je ostaviti, ako za tri meseca ne smrša 20kg, koliko je smatrao da ima viška. Naravno, jer je dobar čovek. On misli da je imala bar 40kg viška. I on se mučenik zaljubio, a ona, nezahvalnica i bezobraznica jedna, skinula samo 8 kg za tri meseca i on je morao da je ostavi. Zamisli kako mu je bilo teško što ga je tako izneverila. 

Mrmljam sebi u bradu nešto i suze same kreću, jebiga. Primetio je. Smeje se. Hahahah. pa što sada plačeš. Jao, iznervirali te nešto ti sa posla. Hahahha. Ma vidi kolika si, sve ćeš ti njih da razbiješ. 

I tako, ja sam plakala, on se smejao, onda smo gledali nekoliko epizoda serije i on je otišao. 

Za par dana je bila večera ta, u Reci. Skockala sam se, otišla tamo kod njega na Novi, da nas pokupi njegov kum. Posle na večeri mi ispala kašika slučajno, tj njegovu sam oborila, pa kada je konobarica pitala kome da donese novu, on reče: "Meni, ali ona je oborila, ne ja!" i bilo mi je samo smešno. 

Naravno da sam ja platila večeru za sve. I još je Č u šali, ali u šali, napomenuo svom kumu kako mu dođem 20evra, jer komp nije koštao 800, nego 820e. Ništa, ajde jedi za dvaes evrića. Naravno da jeste. Dodatno, preko onog osnovnog računa. 

Idem do wc- a onde i msilim se, sada ću i jednom i drugom da naplatim ovu večeru. Nego, konzerve, ne bi oni u kumovsku trojku. Č htede da me isprati na bus, nećeš ga vala. Idem kod tebe. Pa znaš.... Znam, znam! Bukvalno ga zgrabila sa vrata i dok nije počeo da se trese, koliko je trajalo pojma nemam. 

Znam da sam negde ujutro uzela taksi i došla kući. 

I totalno odlučila da je to kraj. Sile nema da je drugačije. 

Nije zaslužio ni da mu kažem da je kraj. Samo će da me nema više za njega, upokojila sam se u miru Božijem bez njegova prisustva. 

Tako da mu se ni tog ni sledećeg dana uopšte nisam javljala. 

Naravno, ništa ne može jednostavno. Kod mene mu je bila pidžama, neki duks, kreme za lice, četkica za zube neka neko ludilo, jedne patike i još neke gluposti. 

Dan posle toga smo Vlaja i ja iskoristili da budemo sa A. I baš smo se nauživali, ja se ovom naravno nisam javljala, i kada smo uveče došli do zgrade, Č je čekao ispred. 

Eto, zabrinuo se. Doneo A neku igračku. Nije želeo da razgovara sa mnom niti da svrati, samo da vidi da li sam živa i da da to detetu. 

Ujutro sam mu se javila. Apsolutno me nije zanimalo da mu odgovaram na pitanja i pravdam se. 

Samo sam rekla da dođe da mu dam sve to. Došao je, videli smo se u kafiću, insistirao da ne nosi kreme, četkicu, pidžamu. 

Tako, pričali smo. Rekao mi da me nikada nije voleo. Nikada mu se nisam ni sviđala. Eto, tako, bio je sa mnom, da ima nekog ovde kada je. 

Tako. 

Nije me nikada voleo, kaže. 

Ništa ja tu njemu nisam rekla. Otišla da platim račun. Pitao je - zašto ti? Rekla sam - neko mora, kao i uvek! Rekao je - sram te bilo, to mi je hvala za sve što sam ti pomogao! Rekla sam - da, jebiga, 95 posto ljudi na planeti misli da sam kučka! 

- I jesi! 

- Važi! 

I svako svojim putem. I nije mi ni trena jednog nedostajao, ni jedne suze ni patnje, ma ništa, bre, proslavila raskid. 

Posle zvao da vidi kako sam i da se vidimo pre nego ode. Nisam se javljala pa se javila. Mama mi imala moždani, morala sam da budem sa njom! Sirota moja majka, šta je sve preživela, i moždane  i srčane i saobraćajne i i dalje živa. Možda bi stvarno šlogirala kada bi znala koliko smo puta zloupotrebili njeno jadno telo, trgovali joj organima i sahranjivali je klinički. 

Tada mi rekao i da ima novu devojku, da je želeo to da mi kaže, da je mnooogo lepša od mene, naravno, neuporedivo zgodnija, pametnija, ali ja se bolje jebem. 

Da. Odvratno. 

I posle me zvali i on i njegova majka i pisali sto puta, i on mi slao skrinšotove kako ga moja drugarica oduvala pošto je i njoj pisao da pita kako sam. 

To sada skoro, u januaru. I baš danas mi pisao, danas je šesti februar 2024. Nek piše, njegovo da piše, moje da ne čitam, ali bez zadovoljstva blokiranja. Ne, ne značiš mi toliko da te blokiram. Znaš kada sam online, znaš da sam živa, ali eto ti za mene nisi više živ, prepariran si u jednom chatu na whatsappu. 

Zaboravila sam da napišem to za drugaricu. To je tek posebna predstava bila. On se stalno raspitivao za nju, dopala mu se na slikama i negde se tripovao nešto, ko zna. Uglavnom, jedva čekao da stigne iz USA i kada je stigla bog zna kakve poruke dobrodošlice joj slao, pritom je u životu video nije, ali su još na početku naše veze imali neku komunikaciju, ne sećam se zašto. Pa je pozvao na piće pa na kafu, pa ona meni sve to lepo fotkala pa mi poslala pa sam svakako znala sa kim imam posla. 

I tako. 

Nisam joj rekla da znam da ga je oduvala. 

Duša moja najlepša. 

Šta će meni momci dok imam ovakve prijatelje?! A, imam ih! 

E, da. Kreme sam bacila, super naučna fantastika fensi četkicom par puta oribala ivice tuš kabine i jednom patike, uf što kida kako čisti, i eno je čeka leto da još koji put izbeli mi starke. 

A pidžamu nosim ja. 

V!

 Odmah sledećeg dana, klinac je došao kod mene, da bude po rasporedu radnim danima tu, a vikendima sa Vlajom. 

Tačnije, sa njegovima, ali to je druga i nebitna priča, bar za sada. 

Funcionisalo je prilično prihvatljivo. Malo sam došla sebi, radila i skretala misli na to, dete mi je jako mnogo značilo, proredila sam viđanja sa V. uglavnom bismo se videli vikendom kada klinac nije kod mene i to na par sati. Iste priče, malo je postajalo dosadno već. 

Moja zainteresovanost za njega je postala vrlo nikakva, iako je bilo i dalje neke i ponekad. Znao je kako da opet maštam o njemu. Retko. 

Početkom novembra sam otišla kod Vlaje na slavu, i onda je dete ostalo kod njega. Obrnuto, da sada radnim danima bude sa njim, vikendima kod mene, par nedelja. Mi smo zajedničko roditeljstvo bazirali na tome šta mali želi. Dakle, kada često počne da spominje da bi kod tate, ide kod tate da bude radnim danima, kada tamo krene da mamoće, obrnuto. Ako u pola noći poželi tatu, a kod mene je, ili obrnuto, pali se auto i kako gospodar maleni zapoveda. Ako mali poželi čokoladnu tortu, a znamo koju voli, naručuje se ista iz Ivanjice i stiže za par sati sveža, mama ili tata za istu plate kao da je od zlata, a tek par parčeta, i ljube ga mama i tata pojede dva zalogaja i kaže kako mu se više ne jede. 

Uglavnom, koristio je to što mi ne živimo zajedno, onoliko koliko smo mu dozvoljavali da koristi, ali, iako rastegljive, granice jesu postojale i postoje i dalje. 

Morala sam i da, po naređenju šefice, radim iz kanca, pa razlog više da dete bude tokom nedelje sa Vlajom ili već kim, njegovim roditeljima i u vrtiću. 

Došao je onda 11, državni praznik, jedva otišao u nedelju, ja na posao u ponedeljak, šefica je čak i bila ljubazna prema meni, odradila sam sve repove koji su me sačekali posle bolovanja i u utorak sam opet bila na poslu. 

Ne mogu da objašnjavam detalje, ne mogu da se prisećam toga. Uglavnom, u utorak, 15.11.2022, potpisala sam "sporazumni" prekid ugovora sa firmom u kojoj sam radila poslednje tri godine. Dogovorili smo se oko otpremnine, lepa svota novca, koja je tek trebalo da mi bude isplaćena, u vreme kada bi plata inače, plus plaćeni odmor kojeg nisam koristila. 

Uzeli su mi tog dana telefon, a ja nisam imala privatni, jer je moglo da se koristi i poslovni privatno. 

Nikom nisam mogla da se javim, nikako, uzeli su mi i komp, privatni mi je bio kod Vlaje. 

Svakako mojima nisam želela ništa da govorim. A prva osoba kojoj sam se javila, tako što sam na Tvu otišla na fb, bio je V. 

- Dođi, odmah! 

- Šta se dešava, nema te, isključen ti ponovo tel? 

- Samo dođi! 

Stvarno je došao za desetak minuta. Ispričala sam mu šta se desilo, sve do najsitnijeg detalja, bio je razočaran i, pokušavajući, valjda da me uteši, uspeo je samo da me rasplače. 

Ostao je sa mnom sve dok sam zaspala, a ujutro sam otišla na biro da se prijavim i uključila linkedln da tražim posao. 

Rekla sam Vlaji, doveo mi je klinca, uz njega je sve delovalo lakše. Toliko da mi je čak i prijalo to što nisam strepila da će me cimati šefica ili zbog rokova, bila sam manje nervozna. 

Otišla sam do banke, po kartice, jednog dana, sa klincem, stigle mi bile nove, ona regularna zamena. Posle nas je V vodio na piće. Onda smo išli svi zajedno u parkić. Oni su se igrali dok sam ja samo trknula da nam kupim cigare, čuvali mi stvari. 

Moje dete je i dalje baš volelo V. Izgledalo je kao obostrana ljubav. Uveče smo svi zajedno došli kod nas, oni su se igrali, ja pravila kolač, skoro pa prava porodična atmosfera. 

I to je bila sreda. 

U petak je trebalo da mi legne sav onaj novac iz firme, jedan od razloga i što sam odmah otišla po kartice pošto su mi javili da su stigle. 

Nisam proveravala račun u petak. Bila sam sa klincem vani, imala jedan razgovor za posao online, nešto bez veze, ali ajde da se dešava, odvela dete Vlaji, uključila seriju da gledam. 

Proverila sam u subotu, legao je sav novac koji je trebalo. Dovoljno da lagodno živimo klinac i ja narednih šest meseci, taman dok ne nađem novi posao i oporavim se psihički. 

Bila sam čak i srećna. Nisam očajavala što nemam posao, glavu sam odmarala od korporativnih gluposti, od kanca u kojem se govori o muževima i ko je čija žena i koliko muževi zarađuju, od skupih torbi, jahti, letovanja, ludila koje me interesovalo kao sneg 1867, malo manje od toga čak i zbog čega sam, zajedno sa time što sam na poslu sagorela, što sam bila umetnička dušica, kako su me nazvali, zajedno sa mojom dijagnozom, bila za sve čudna i drugačija, iako me jesu poštovali i rado pitali za savete i mišljenje koje je tek bilo, iskreno, vrlo poštovano. 

Uglavnom, te subote sam pozvala drugaricu kod sebe da pijemo vino i opustimo se malo. 

Došla ona, pričamo mi, meni stiže poruka od V. 

Jedna, druga, treća. Veoma je raspoložen. Poziva se kod mene da se intimno družimo. To se nije desilo od onda još kada smo kao bili u vezi, dakle polugodišnji pomen se može davati. Odbijam ga, sve vreme se dopisujem sa njim, čitam poruke drugarici, vrištimo pijane od smeha, on nastavlja do kasno u noć, malo flertujemo, malo mi ona govori šta da mu pišem, ludilo. 

On nikada tako opičen i toliko dobro raspoložen. 

Cele noći ta ludačka prepiska. 

I drugarica je otišla, a on nastavio da piše. 

Te kako bi nam bilo sjajno, te da on zna šta ja volim, ta naginjanje sekstingu, te pohvale meni, te opet flert razdragani, ma i nisam ga poznavala takvog. 

Zaspala sam sa pitanjem šta mu se, pobogu, desilo. 

Nedelju sam opet provela sa klicem. Uveče ga uzeli na par dana bivši svekijevci, opet da ide sa njima malo van Beograda u prirodu, što je jedva čekao. 

A u ponedeljak sam otišla do banke da podignem nešto para, pošto postoji limit koji se može podići karticom itd. 

Podignem novac uredno, daju mi izveštaj onaj na kojem piše preostalo stanje, ja gledam i vraćam se na šalter. 

- Neka greška je ovde! Imam daleko više novca na računu! 

Proveravaju. Nije greška. 

Nije mi dobro. 

- Možete mi reći koliko mi je novca leglo u petak od te i te firme? 

- Naravno. 

Govore mi cifru koju sam znala, videla u subotu, za koju smo se dogovorili. 

- Ali, ja ništa nisam podizala, niti plaćala, kartice još nisam aktivirala, kako je to moguće? 

- Morate gore da porazgovarate sa tim i tim, da Vam da izvod. 

Vrti mi se u glavi, i dalje mislim da je neka greška, odlazim jedva se ne spotakavši gore kod te i te ili tog i tog, sedam na stolicu, nisam dobro, daje mi vodu da dođem sebi, daje mi i izvod, da, ladno podizane i podizane i podizane pare od petka pa sve do pre pola sata. U četiri dana podizan maksimalni dozvoljeni iznos sa kartice plus plaćano istom skoro pa isto toliko. 

Od srede proveravan iznos na bankomatu, od kada sam uzela kartice. 

A ja ih držim u novčaniku onakve kakvim su mi ih dali, nekorišćene, sve sa pinom. 

- Jesu Vama ukrali taj novčanik? 

- Nisu, pa evo ga...

Otvaram ga. Da. Jedna kartica fali. Obe sam zajedno stavila u onaj deo koji se zatvara. jedna je tu, druga nije. 

- Neko Vam je ukrao karticu. Jeste je nekom dali? 

- Ne, nisam. Da, vidim da je neko ukrao. 

Spuštam se od Krsta naniže prema Bulevaru, pridržavajući se za zgrade da ne padnem. 

Da, jasno mi je. 

Sve mi je jasno. 

Zovem ga. Nije dostupan na telefon. Zovem na viber. Ne javlja se. Ostavljam glasovnu, majmune, kretenu, debilu....

Pišem na msngru, ne stižu. 

Ok, blokirana sam, dakle. 

Potpuni šok. Stižem kući. Da, zaboravila sam reći da su mi prjatelji dali svoj telefon da koristim, kupila broj neki, vrlo brzo nakon što sam ostala bez službenog, mislim sledećeg dana, Vlaja mi pomogao da pitam ljude i javim im zbog broja, drugarica mi dala da koristim komp njihov. 

Elem, javljam, kada sam stigla u stan, drugarici koja mi je i dala komp i sa kojom sam i bila u subotu, šta se desilo i pitam je može li mi pomoći da nađem broj telefona sestre od V. 

U roku od par sati meni drugarica šalje broj te njegove sestre, on se i dalje ne javlja, ne stižu mu poruke. 

Zovem nju. 

Drugarica je tražila broj od neke njene poznanice, koja zna tu sestru sa posla, jer zajedno rade, mislim da mi je V jednom sam rekao gde mu radi sestra. I tu poznanicu, kako smo se dogovorile, slagala da joj ta sestra od V treba nešto poslovno, tj meni. Tako da je već preneto sestri od V da će je zvati neka J (ja) zbog posla. 

I javlja se ona, ja se predstavljam, kaže da je očekivala moj poziv, ali da trenutno vozi, pa će na neki rođendan, a meni će se javiti sutra. Ja njoj da sam tako samo rekla kako ne bih širila info i ljude činila znatiželjnim, a da se radi o privatnim stvarima koje sa poslom veze nemaju. 

Kaže, javiće se čim stigne. 

Prekidamo razgovor, zove za par minuta. Kaže, stala je na prvo slobodno parking mesto. 

- Radi se o Vašem bratu. O V. 

- Šta sa V, šta mu se desilo? 

- Ne, ne, ne, njemu se ništa nije desilo. Ja sam J, njegova drugarica. Ukrao mi je xyz hiljada dinara. 

- Molim? Kako ukrao? 

Objašnjavam joj do detalja kako. Čujem kako uzdiše sa druge strane. Plače. 

- J, ne znam šta da ti kažem osim kao sestri ili najboljoj drugarici da se skloniš. Da sam znala da si u njegovom životu, našla bih te ranije i ja te sklonila. On sve uništava. Ne znam, zvaću ga, reći ću mu da ti vrati, ali se plašim...

Plače. 

- Pa ja bih da mi vratite moj novac. 

- Ovo nije prvi put. Zlatare, stan, smrt, pa sve je otišlo zbog njega, nije prvi put, svakakvi su dolazili na vrata....ja samo hoću da živim svoj život, zašto.... razumeš me?

- Razumite i Vi mene, ja sam pokradena, ja njega ne mogu da dobijem, koga ja da ganjam oko toga? 

- Razumem i rekla bih ti da bežiš što dalje, svima sam rekla...el znaš uopšte, bar sada, znaš? 

- Da se drogirao, za herion, to? Pa mislim da to radi i sada, da mi je zbog toga i ukrao novac..

- Preko dvadeset godina je tako. Sve je propalo zbog njega, sva lečenja...ma, ne znam šta da ti kažem osim da se skloniš...

- Ja ću se skloniti vrlo rado, za to ne brinite, samo želim novac nazad. Imate dvoje dece, imam i ja dete, pa razumite Vi mene. 

- Reći ću mu da ti vrati. 

I spušta mi slušalicu. Piše posle pola sata. Ne javlja joj se, zabrinuta je, već se predoziravao a to je dosta para. Da joj javim, ako mi se javi, da ne brine! 

Jebo lud zbunjenog, boli nju uvo za moje pare. 

Ladno je zabole ona stvar što me on pokrao. 

Pa, ništa, ići ću pravo u stan kod njega, tamo mu je majka. 

Vlaja me savetuje, drugarica me savetuje. Nemoj! Vidiš da im nije stalo, da su naviknuti, da peru ruke. 

A šta ja da radim? U dogovima, sa preostalim novcem ne mogu ni tri meseca da izguram, kirija, sve. Vlaja ne daje za dete, ja dajem. On nema, nikada nema. Ja moram da imam. Ko će sada, odakle, kako? 

Zovem i dalje V. Naravno da se ne javlja. A i šta ću da postignem? 

Daj Bože da se makar zaista predozirao i crkao negde pored puta! Bukvalno! 

Opet njegova sestra. Dobila ga. Dobro je. 

Crko dabogda! ono seljački najgore bukvalno crko dabogda! 

Da joj dam račun, da mi uplati novac. Sada su zajedno, obećao joj je da će da mi sve vrati. 

Aha, važi. Vratiće. Šaljem br računa. 

Ništa se ne dešava. Klinac je još uvek sa babom i dedom, na sreću. 

Sedim na stolici i vidim kako mi se noge tresu. Palim cigaretu. Ispada mi iz ruku. I one se tresu. Odlazim do ogledala. Bleda sam kao pelena. Uplašim se svog odraza. Opet palim cigaru. Shvatim da ih imam tri u piksli koje pušim uporedo. Tresem se i dalje. 

Stiže mi poruka na tel. On. 

"Nisam te blokirao. Bio sam u jebenoj Rajićevoj kada si zvala, jebenom A (moje dete) sam kupovao jebeni poklon"

"Vrati mi novac. " 

Poruke od njega se ređaju, jedna za drugom, 

Zla sam. Pokvarena. Odvratan čovek. Psihopata. Za srce sam ga ujela i podvalila mu najgore moguće, umešavši njegovu sestru. Zasto sam joj to uradila i šta mi je ona učinila? Zašto ja uporno samo povređujem ljude. 

"Vrati mi moj novac. " 

Piše i dalje. Mislio je da smo prijatelji. Izdala sam ga. Povredila ga najgore moguće. Umešala sestru. Ona sada plače. Zadrla sam mu u najsvetije, u porodicu, a on je moju poštovao. On to nije zaslužio. I majka plače, ne može da je smiri. Sada ja da odmah zovem njegovu sestru i kažem da mi je vratio novac. 

"Pošto mi vratiš novac." 

Skot sam. Zlo sam. Naređuje mi da mu ja popravim ono šta sam uradila i pozovem sestru. Odmah. 

"Prvo mi uplati novac." 

Preti. Vratiće mi on to. Oh, kako će da mi vrati. Povrediće mi najmilije. I mene će. 

Red uvreda, red naređenja da zovem sestru mu i slažem da mi je vratio novac, red pretnji. Tako makar dvadeset puta. 

Rokam ksalole. Dolazi Vlaja. Pričam mu. Dete kod njegovih. On će ostati sa mnom te noći, za slučaj da ovaj ispuni pretnje i stvarno dođe. 

Preostalim delom mozga mu govorim da je V samo kukavica koja ume da se naroka jebenim heroinom i pljačka ljude, on nema muda da mi dođe na oči, kamoli da me pretuče ili slično. 

Jadan je. Ne znam da li da ga žalim takvog, malog, nulu, ljigavu nikakvu nulu od čoveka ili da žalim sebe. Nemam snage da se ljutim na sebe. Nemam snage ni za šta...

Došao je novi dan. Znala sam da od novca ništa da mi on ili neko njegov vrati. Ni sestra njegova mi nije odgovarala na poruke. Kontaktirala drugaricu koja je advokat, ja zapravo nemam nikakve dokaze da mi je on ukrao katricu. Zapravo, on je velikom broju ljudi koje zna još ranije mene predstavljao kao svoju devojku. Moja reč protiv njegove, sve i da je okoreli krimos, a ne prosečni narkos. Raspitivala se ja tu još nešto, ali uvek naiđem na ćorsokak. Ja sam mu ostavila da pričuva novčanik i jaknu onog dana, ja nisam proveravala da li su mi kartice i dalje tu, ja sam idiot, jer sam mu verovala i sve ispričala. Ja sam majmun i to je prosto tako. Treba da platim ceh što sam majmun. 

Dani prolaze, dete mi ih ispunjava da ne odlepim, tražim posao, neki razgovori, ništa posebno. 

Decembar uveliko odmiče. 

Hladnoća mi se uvlači u moždane vijuge. Sve sam više tupa, a sve se češće tresem. Ponekad mi utrne celo telo. Ponekad, kao ranije, se probudim u noći, ali nisam u ovom stanu, negde sam drugde. Sve mi je bliže tavanica, pritiskaju zidovi. I sve manje smisla ima u bilo čemu osim u klincu. 

A on pita ponekad gde je V i zašto ne dolazi više i kada će opet da se igraju. 

- Bata V je umro. 

- Ooooo! Pa dobro, mama!  

- Za nas je umro. 

- Pa doblo. 

Mislim, lako je prihvatio njegovu smrt. Za Mrvicom je plakao mesec dana i sada ga spominje kako trči po oblacima. 

Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Vala bi i mogao da umre! Ne, ne, ne to, nisam ja ta, samo da se nadam da prosto ne postoji. 

A nisam ranije nikom takvo nešto poželela. 

Onda bi me obuzelo kajanje što mu to želim, pa sam se prisećala svega i pokušavala da ga opravdam, pa onda opet, bivala ljuta na sebe, jer mu pokušavam oprostiti. 

A nema za mene veće kazne no nositi mržnju u sebi. Još kada je usmerena na samu sebe, eh! 

A bila je! Ja nisam mrzela njega. ja sam sebe prezirala. 

Ponekad bih se išamarala u kupatilu, jako, da se kaznim, ponekad se štipala do nepodnošljivosti. Ponekad ništa jela celog dana. Ponekad, kada mali nije tu, izašla vani na hladnoću, na terasu, bosa stopala položila na pločice u decembru, i čekala da se razbolim i umrem, odmah, tu, takva, nikakva. 

Moje dete i ja smo šetali do Taša u parkić i nazad svakog dana kada bi bio kod mene. Prelazila sam na drugu stranu ulice kod Vuka uvek, da ga ne sretnem ni slučajno. Razmišljala kako bi izgledao taj susret. 

Blokirala sam ga svuda gde sam mogla. Njegova se sestra i dalje nije javljala. 

Ostalo je samo to da zaboravim na novac. Valjda, da oprostim, tako se kaže. A kako sebi da oprostim? 

Tek bih kasno u noć nalazila malo mira i nade. Dani su bili pakleno vrući, iako su se svi žalili na studen. 

Samo sam se trudila da dete to ne primeti. Mi smo pričali, išli do parkića svakog dana, kuvali zajedno, igrali se, učili. Bilo mi je lepo da ga vidim srećnog. 

- Mama, ti sada nemaš posao, pa si stalno sa mnom? 

- Da. 

- Supej, mama, nikad da nemaš posao. 

Eh, da. I dalje sam jurila poslove. Imala razgovore. Onda ništa. Nekako ništa. Ili obustave sve ili sam sa previše iskustva ili ipak tražim mnogo veliku platu, ili ovo ili ono, ali ništa. 

Trebalo je da sredim zbirku pesama, dogvor sa izdavačem. A nisam mogla, prosto, povređivala sam samu sebe, svaka me podsećala pesma na to koliko sam glupa što sam je posvetila njemu. 

Vlaja me sprečio da sve ne pobrišem. 

Trebalo je da krenem na drugu godinu aakdemije, nisam ni za to bila kadra, a nisam ni para imala. Svaki dinar je bio dragocen i lagano se smanjivala cifra na računu. 

Samo sam postojala oko klinca i tako, noću, posle dva. 

I nisam videla da će se ikada nešto promeniti. 

Sedamnaestog decembra, oko 16h, dobila sam neku poruku. Mail. On. V. 

"Da li možemo da se vidimo? Molim te!" 

Ne znam, mnogo se toksina sakupilo u meni. Ispustila sam telefon iz ruku. Dete se igralo u drugoj sobi, nije ni primetio. Pala sam na pod. Samo plakala. Dete nije došlo, nije čulo. Nisam ni razmišljala o detetu. Ni o čemu. Samo sam plakala i plalala i plakala, ne znam koliko dugo, ne postoje vremenske jedinice tu u tom poremećenom sistemu pogrešno postavljenih emocija. 

I onda sam ustala. 

Otišla do sobe. 

Poljubila klinca. 

Nešto je rekao mali, ne znam šta. 

Nastavio je da se igra. 

Pogledala kroz prozor. 

Neki klinci su stajali na ulici. 

Vratila se do police u hodniku. 

Otvorila fioku. 

Uzela šta mi treba. Iz zamotuljka na dnu, uvijeno u vatu, zatvoreno u neki stari neseser. 

Skinula sam sve sa sebe. 

Ušla u kupatilo. 

Pogledala svoj odraz u ogledalu. 

Ako ga je uopšte bilo. Možda jeste. Ja ništa nisam videla. 

Pustila vodu u tuš kabini. 

Ušla u istu. 

Prebacila na slavinu. 

Pružila levu ruku. 

Žilet prislonila desnom na  kožu leve. 

Zatvorila oči. 

To je to. Samo da se završi ovo više. Uskoro će. Ne budi kukavica, povuci taj rez. 

Dete. Njemu će biti bolje bez mene ovakve. Ja ću i njega da uništim kako sam sebe. Niko me ne poštuje, neće ni on. 

Povuci više taj žilet. 

Zarivam ga u kožu. 

Osećam kako se ona raspara, malo, polako. 

Ne boli. 

Sada povuci, doblje, jače. 

Povuci više! 

Ogromno jedno, kao da je kometa pogodila zemlju, tras iz hodnika. Još jedno tras, kao sudar svetova. Kao kraj sveta, rekla bih. Pa još jedno. Trrrrrasssssss! 

Jebote, J, šta radiš to! Šta to radiš? Oćeš da se ubiješ, je l, sve ti po spisku! Pa eto, imaš sve što ti treba, krenula si, šta čekaš više!? Ubij se! Eto, ubij se! Ne da više pretiš sama sebi, ne da više očajavaš kao neka strina tu pred samom sobom, nego se lepo ubij već jednom! Ajde! 

Povuci jebeni žilet! 

Aha, ne možeš! 

E, pa, ako izađeš živa iz ovog kupatila sada, onda nećeš vala više nikada da pomisliš na ovako nešto! Nikada! Bori se, idiote, ne padaj kao baba po podu! Krvariš, idiote! Ili uvijaj to u peškir ili povlači još! Ajde, odluči se više. 

- Mama, nešto lupilo! Aaaaa, kupaš se, mama! Doblo, mama! 

Idiote jedan! idiote što ne vidiš zbog čega treba živeti, ako zbog sebe nećeš! 

Izađi, sredi se, uvij tu ruku, umij se, popij nešto da se sabereš, i idi da se igraš sa detetom. Spremi mu večeru. 

I nikada viiše da se ovo ne ponovi. Nikada. 

Pola sata kasnije, opet sam bacila pogled kroz prozor. Padao je sneg. I bilo je baš lepo. Neki radostan dan. Izašli smo klinac i ja i pevali ispod pahulja, na ulici. Pridružili nam se neki dečaci, možda baš oni što su traskali po hodniku. 

Predivno veče je padalo iznad Pop- Stojanove! 

Setih se I. Pop Stojanova. Ali, pop. Smejala sam se nečemu. Luda jesam, neka makar budem pozitivno luda, neka odlučim da sam takva. Jebeš suze, plakaću kad umre Igor Đorđević. 

- Hej, pile, oćeš na glumu za par godina? 

- Šta je to? 

Objašnjavam mu šta je, izostavljam kod koga je, smejem se i dalje kao idiot, ali pozitivno lud i ničim izazvano srećan idiot, i spremam ga za spavanje. 

Ništa se nije promenilo. I dalje nisam imala posao. I dalje je para bilo malo. I dalje je V bio ljigavo dno koje mi je ukralo pare! Ali, promenila sam se ja! Tako sam odlučila. I da, ja mogu da biram da budem srećna. Ja imam izbor, i dalje. Imam izbor i biram da živim. 

Pa, onda, J, živi! 

Sledećeg dana je dete kao mahnito tražilo tatu i mamu zajedno, da se grudvamo po Olimpu, pa smo to i učinili. Kako je samo bilo lepo! Predivno! Kako moje dete ima lep osmeh, lepe oči, kako mu lepo sjaje kada se smeje! Koliko je predivan, pametan, lep! Dobar! Brani me da me Vlaja ne zatrpa snegom. A Vlaja je kao neki Snežni car. A mi smo kao neki podanici. 

Posle topla čokolada za njega, za nas čaj i Vlaja koji primećuje da sam ok. Govori kako mu je mnogo drago. Primećuje i da mi je ruka uvijena. 

- Ma, nešto sam se ogrebala. 

Neću mu reći. Ne još. 

Znam ja zašto ne. Ne dam nekima povoda da me ogovaraju i zloupotrebe iskrenost. A Vlaja ne ume da sakrije neke stvari, znam ga, doći će info gde ne sme nikako. 

Ne sada. 

Dete želi da slika sa tatom tatinim bojicama. Dakle, ide tati večeras. Prolazi mi kroz glavu kako ću ostati sama. Na trenutak se naježim, strah od same sebe. 

Ne, ne, nećeš. 

Bićeš ok, možeš. 

Kada sam se vratila u stan već je bilo kasno. Pustila sam neki film i shvatila brzo da nisam odgovrila V na mail. Ma, neću ni odgovarati! 

Sutradan mi je Vlaja javio da vodi dete sa sobom na faks, što je značilo još jedan dan kod njega i sa njim. Ok, šta da radim? Gledam serije, nervozna sam, pokušavam da pišem nešto, nervozna sam. 

Ajde, saberi se! 

Šta želiš? 

Da mogu da se saberem. 

Zašto si sada baš nervozna? 

Ne znam. 

O, znaš! Zašto? 

Pare, posao, ono...

Ma jok, zašto sada? Baš sada! 

Poruka od V. 

Ok, odgovori, zbog sebe, briga te za njega. 

"Znaš gde sam." 

Dolazi za manje od pola sata. Sabrana sam, ok sam. 

Samo zdravo kada je ulazio. Nekako mali. Njegovih 180cm pretvorilo se u moju štiklu. 

- Pričaj! Sve! Duguješ mi celu istinu i znaću ako lažeš! 

Usledila je priča, njegova priča. Da li je govorio istinu ili ne, ne znam ni da li mi je bilo važno. 

Rođen je tamo, u Hrvatskoj. Živeo u toj nekoj zgradi, sa ocem, majkom i sestrom, a otac se bavio lovom. Posle počeo rat, pa su otišli za Petrinju, koliko se sećam. I bilo je grozno, gazio je po leševima nekim. Jednom se desilo da je imao povredu dok se igrao sa drugom decom, te je morao u bolnicu.  I tamo je video mnogo ranjene dece, bolesne, izgladnele, dete sa pola glave, bez ruku, nogu. 

Zašto li sam to slušala?! 

Posle su u oluji došli za Srbiju, u Petrovac. Živeli u sali za fizičko pa magično nekako kupili kuću i nekoliko zlatara. I on je živeo bogovski. Posle su se preselili za Beograd, kupili stan i vratili im kuću na moru. A u međuvremenu, njega je poneo novac i postao je narkoman. 

Dakle, postao je narkoman iz ćefa. Jer mu se moglo da plaća heroin tatinim i maminim parama ili ko zna već čijim, da se tako mangupira kroz vršnjake i da gleda neke od njih kako umiru predozirani. 

I lečen je, više puta. 

Desilo mu se da ga majka nije htela primiti u kuću. Tada je landarao po Beogradu par dana pa su ga sestra i majka smestile u manastir neki da se odvikava. Do detalja mi opisivao život u tom manastiru, sa braćom manastirskom, sve sami narkomani. 

Koga zanima može da izgugla, ima na yt sve to, da ja sada ne smaram još i time. 

Ali, on je mukica i mučenik i žrtva. I gomila psihoterapeuta i eto, on je pametniji od njih svih, njemu stoga niko nije mogao pomoći. Ni slučajno, jer mu je karakter kao ratluk, jer je razmažen i ne ume da funkcioniše u realnosti, jer je nezreo i bahat, jer je prekinuo svaku moguću terapiju pa i bio izbačen iz tog manastira, pošto je pobegao i pokrao neke ljude, ma neeeee.... Zaboga, to je, jer je on poseban i preinteligentan. 

Majko draga, zašto li sam ja tada mislila da on stvarno jeste inteligentan, kul, mangup, o, J, kretenu! 

Nema veze, sve mi je on to ispričao, pa se izvinio što mi je ukrao novac i rekao da će vratiti, ne lipči magarče do zelene trave, i onda je otišao. 

Mnogo puta posle tog dana, kasnije, ja sam razmišljala o njemu. Zamišljala kako se promenio, shvatio da sam ja ta, i tako, ljubimo se na uglu gore, kod parkića. 

Da. 

Č!

 I, bio je to odličan, po mom ukusu i meri, seks sa Č, koji je trajao skoro cele noći. 

Sve potaman, dakle, savršeno. 

Izveštaj o finansijama niko nije spominjao. Na pamet mi nije padalo niti da mu to šaljem niti da budem sa njim u vezi. 

A onda je opet došao i tokom predigre mi rekao da me voli. 

Ok, nisam ozbiljno shvatala, već sam imala iskustva sa onima koje su takve reči uzbuđivale. 

Onda mi je isto to rekao kada smo se oblačili. 

Definitivno nešto sa njim nije u redu. Ignorisala sam. 

- Možemo svakag dana dok ne odeš da se viđamo zbog seksa, to je negde to. 

- Dobro, korektno. 

I tako je i bilo. Radila bih, onda se videla sa V, onda ga ispratila, pa bi došao Č i ostajao po celu noć, odlazio tek oko šest ujutro. Odspava par sati kod mene. Ja na lekovima, prazna i dalje, ma briga mene i za V i za Č. 

Kada je Č došao pred svoj odlazak, da kažem da je bilo čak malo i emotivno. Opet mi rekao da me voli. Meni je to tada bio konačni rastanak sa njim, pa sam čak i iskrenu suzu pustila. 

A, dok je njegov avion uzletao sledećeg dana, ja sam sedela u bašti kafića na Tašu sa V i pili smo kafu i kiselu i on se ljutio, jer ga blamiram naručivši jednu kiselu za nas oboje. 

V!

 Uključujem telefon. Propušteni pozivi od V, poruke, mail, svašta. Jako je zabrinut što se ne javljam, juče nisam delovala dobro. Gde sam i da se vidimo. 

- Evo me u 83, idem prema Krstu. 

- Vidimo se. 

U glavi mi ni jedna jedina misao. Svejednoća. 

V me čekao zaista u onom kao parkiću kod okretnice na Krstu. 

- Šta se desilo  zašto se ne javljaš, zabrinuo sam se!?

- Bila sam kod psihijatra. 

V je znao da imam problem sa depresijom i anksioznošću. Nikada nije zaista verovao u to, smatrao je da se foliram i, iako je i sam često bio depresivan, dijagnozu kao takvu podrazumevao je lažnom, a naročito kod mene. Po njemu, bila sam slabić koji se folira. To mi je nekoliko puta i rekao. 

- E, da, pa izvini za ono, kažem ja ponekad i ono što ne mislim. 

- Za šta tačno? Moje stanje nema veze sa tobom. 

- Ja to nisam ni rekao, ali samim tim što se ograđuješ.... Šta sada radiš? 

- Ništa. Idem kući. Hoćes sa mnom? 

Bolje i on nego da ostanem sama. Samo da sutra ujutro popijem prvu dozu i biće bolje. 

Isto, razgovori do jutra, o njemu. Sve kod mene i u meni ravna linija. Poneko moje "da da" i to je sve. A u torbi se nalazila hrpa tabletica, odmah tu, mamila me samo tako. 

- Ostani dok ne popijem prvu dozu leka ujutro, molim te. 

- Ti stvarno nisi normalna. Nećeš me dobiti na patetiku. 

- Misli šta god želiš, učini mi i ostani. 

Ok. 

Oko sedam sam popila lekove i zaspala. I ne znam kada je otišao. Probudila se popodne. Prvo kontaktirala HR u firmi, koji me je svakako cimao, jer, bolovanja, ludilo, korporacija, a potom Č. 

- Dođi! 

- Dolazim. 

Č!

 Skoro pa zaboravila da Č dolazi uskoro. 

Razmišljala da mu kažem da ne dođe, kako ću ga takva naduvena i natečena, uplakana, dočekati. 

A ionako nije imao neko lepo mišljenje o mom izgledu. Šta me briga! Ne znam da li mi je do seksa uopšte. 

Jako me je zabolelo ono što je V rekao. Znam da je to bila istina, znam i da je istina da sam za Č debela i nikakva. Koji poraz za mene! Koliko njih još treba da mi kaže da ne valjam, da me uvredi i povredi, pa da odustanem!? Da li meni, zapravo, prija ova bol? Ili sam samo toliko naučena na nju, da je jednostavno smatram normalnom, da ništa bolje i ne zaslužujem, te je iznova i iznova prihvatam kao jedinu opciju koju mogu dobiti? 

Skoro pa sam čula kako se moji svađaju u drugoj sobi, skoro pa stavila dlanove preko ušiju da ih ne čujem, skoro pa kao kada me otac pozove, ja uđem u sobu i zateknem majku na podu, a on mi govori zašto je ona tu, takva, mala, skupčana, i dok mi govori, udari joj još par šamara. 

Eto, tu sam, u istoj toj sobi, ovoga puta samu sebe posmatram na podu. I toliko sam urasla u taj pod da više i ne znam kako da ustanem. Sama sebe šamaram, krvarim, ležim nepomično, sama se sebi rugam i smejem. 

Da, u pravu je V. Ko mene i može voleti? Da li me je iko voleo? Da li me je Vlaja voleo? Da li se ikada suprotstavio svom ocu da mi to pokaže? Da li neko ko te voli ti kaže trudnoj da nije te sreće da umreš na porođaju? Da li neko ko te voli dozvoli da pored svih ulaganja u tu kuću, svega što si ti kupila, to zadrži, a ti odeš u podstanare, ne pomaže ti oko kirije, sve finansijski spadne na tebe? Da li me voleo onaj pre njega, što me lagao toliko da je i smešno sada, ili onaj pre, što je imao devojku paralelno, ili bilo ko? 

Šta bi uopšte i imao da voli kod mene? Ništa. Ja ne zaslužujem biti voljena. Ja sam samo jedna ružna ljuštura, praznina, odvratna, grozna, naopaka, neprivlačna. 

Naravno da se ne dopadam Č! Kome bih se i mogla dopasti! Pa ne dopadam se ni samoj sebi! Ogroman nos, tanka usta, predebela, preniska, Fiona, klempave velike uši, ogromna stopala, Hobit, Gnom, to sam ja! 

Sasvim razumem što mi je rekao da mu se ne dopadam fizički. Bar je bio iskren. Ja ni to nisam kadra biti. Ja sam dno, meni je mesto na dnu. Ja zaslužujem da me svi šutiraju na tom dnu, da zauvek na istom umirem i ponovo se rađam samo kako bi me opet ubili i kako bih opet patila. 

I neka dođe Č. Meni užitka neće biti. Neka mu ovo telo, kvazimodno i cirkusu podobno, da sa njime radi šta hoće. 

Ja bih, svakako, najradije samo da nestanem odavde. Iz stana, grada, planete, univerzuma, da se nikada i nisam rodila, da nikada nisam postojala, da ova mrlja od mene nestane i ne kvari savršenu sliku sveta. 

Nisam se spremala za Č, nisam se ni istuširala od jutra, ni zube oprala ponovo, našminkala se nisam, oči su bile naduvene, u širokoj muškoj majici i donjem delu pidžame sam ga dočekala. 

On ništa nije primetio ili mu je bilo svejedno. Sa vrata je počeo da me ljubi i da se skida. 

Kao profi kurva nad svojim telom i uopšte samom sobom odvajkada, dobro sam glumila strast. Ljubili smo se na tom mom neudobnom kauču, a dok sam mu darivala oralni seks, plakala sam i plakala i plakala i trajalo je jako dugo, dok se moje suze i njegove izlučevine nisu pomešale. 

Posle me je kao poslušnu lutku naredbama usmeravao u pokrete. Nešto što bi trebalo biti dirty talk je zvučalo tako bukvalno i tako podobno mi. Plakala sam i dalje, nije ni primetio. Da, ja sam prljava i odvratna kučka prema sopstvenoj sebi i zašto to ne bi i drugi mislili. 

Bez reči je posle par sati onoga što bih u normalnijim okolnostima možda i okarakterisala dobrim seksom, otišao, a ja sam se samo sklupčala u ono što je možda i jedino nekada vredelo i čemu se radovalo, fetus, i tako zaspala. 

Ujutro sam otišla kod psihijatra. Znala sam da nisam dobro. Više puta sam pomislila da popijem tablete. Dakle, nisam dobro. 

Č je zvao i zvao. Uglavnom, nisam se javljala. Videla sam poruku, da dođem kod njega, da razgovaramo. O čemu mi imamo razgovarati? 

Psihijatrica je ponovo predložila bolničko lečenje, iako sam sada već dobro znala da ne spominjem crne i samoubilačke misli, čitala me je. Odbila sam. Naravno. Ne želim u bolnicu. Dosta mi je bolnica bilo u dvadesetim. Što zbog vežbi, što sa druge strane, kao pacijent. Ono kada sam sa 25 imala kliničku smrt pa provela celi juni mesec u postelji dok su se pitali šta mi je, dosta mi je za celi život. Ne podnosim miris hlora, belih postelja i parfema sestara u viziti. Guši me. 

Dala mi je lekove, malo drugačije nego inače. 

Kada sam izašla, kupila lekove i pogledala telefon, bilo je preko deset propuštenih poziva od Č. Isključila sam telefon, sela na klupu, razmišljala. 

Šta želi uopšte? 

Šta da radim danas? Ne radim, jasno je da nisam kadra, pitanje je dana kada više neće tolerisati moja bolovanja i promene raspoloženja, gde god da pogledam su samo problemi, loše sam i ako ostanem sama sa sobom, možda i pohrilm za tabletama, a sada ih i imam u rukama, i to koliko. Plašila sam se same sebe. 

Bilo me sramota da to delim sa prijateljima, iako su oni divni ljudi. Nisam želela da time opterećujem najbolje drugarice, imaju i svoje probleme. 

Otići ču kod Č. Ispričaću mu sve. Ionako se uskoro razilazimo, šta god da postoji između nas, ako išta i postoji. Možda mi bude lakše kada mu sve ispričam, nekome kome i nije stalo i ko me ne poznaje dovoljno. 

Lepo me dočekao, malo zabrinuto. Ponudio ručkom, odbila sam. Kafom, čajem, sokom, odbijala sam. 

Sedela sam i samo ćutala. Ni reč jedna da izađe iz mene. 

- Razmišljao sam. O nama. 

- Mhm. I? 

Neka slova su van moje kontrole letela po tihoj momačkoj sobi mog skoro pa šezdesetogodišnjeg nečega. 

- Želeo bih da budemo u vezi. 

- Ajde! Važi! 

To je bilo ono kao aha, kako da ne. Očigledno nije tako shvatio. 

- Znao sam da ćeš se složiti. Ipak, moram da budem obazriv. 

- Aha. 

- Pa da, znaš, ja sam vrlo imućan. Ja znam koliko sam zbog toga poželjan. Želim da se zaštitim od toga da su žene sa mnom iz koristi. 

- Da, da. 

- Drago mi je da razumeš. Postoji i ta stvar kod mene, oko razvoda. Mi nismo zvanično razvedeni, ali evo, spremio sam ti štampanu verziju kopije separation agreementa, da vidiš. Pogledaj! 

Ja sam prikovana za krevet. Donosi mi papir. Gledam papir. Ne čitam. Ne zanima me. 

- Da, da. 

- Možeš poneti sa sobom da pročitaš. Imam i ja zahtev od tebe, pre nego započnemo vezu. Hoću da mi do sutra spremiš svoj finansijski plan za narednih šest meseci, kako bih ja bio siguran da nisi sa mnom iz koristi. Nadam se da razumeš da će mi biti potrebni izvodi iz banke i stanje po računima. 

Opet mi je strašna mučnina došla do očiju, pa mi se muti vid i vrti mi se u glavi. 

- Ok, važi, idem sada, da spremam izveštaj. 

- Drago mi je da se slažeš. 

- Doviđenja. 

Poljubac na rastanku. 

Hodam kao zombi po Novom Beogradu. Šta se upravo desilo?