V!

 Uključujem telefon. Propušteni pozivi od V, poruke, mail, svašta. Jako je zabrinut što se ne javljam, juče nisam delovala dobro. Gde sam i da se vidimo. 

- Evo me u 83, idem prema Krstu. 

- Vidimo se. 

U glavi mi ni jedna jedina misao. Svejednoća. 

V me čekao zaista u onom kao parkiću kod okretnice na Krstu. 

- Šta se desilo  zašto se ne javljaš, zabrinuo sam se!?

- Bila sam kod psihijatra. 

V je znao da imam problem sa depresijom i anksioznošću. Nikada nije zaista verovao u to, smatrao je da se foliram i, iako je i sam često bio depresivan, dijagnozu kao takvu podrazumevao je lažnom, a naročito kod mene. Po njemu, bila sam slabić koji se folira. To mi je nekoliko puta i rekao. 

- E, da, pa izvini za ono, kažem ja ponekad i ono što ne mislim. 

- Za šta tačno? Moje stanje nema veze sa tobom. 

- Ja to nisam ni rekao, ali samim tim što se ograđuješ.... Šta sada radiš? 

- Ništa. Idem kući. Hoćes sa mnom? 

Bolje i on nego da ostanem sama. Samo da sutra ujutro popijem prvu dozu i biće bolje. 

Isto, razgovori do jutra, o njemu. Sve kod mene i u meni ravna linija. Poneko moje "da da" i to je sve. A u torbi se nalazila hrpa tabletica, odmah tu, mamila me samo tako. 

- Ostani dok ne popijem prvu dozu leka ujutro, molim te. 

- Ti stvarno nisi normalna. Nećeš me dobiti na patetiku. 

- Misli šta god želiš, učini mi i ostani. 

Ok. 

Oko sedam sam popila lekove i zaspala. I ne znam kada je otišao. Probudila se popodne. Prvo kontaktirala HR u firmi, koji me je svakako cimao, jer, bolovanja, ludilo, korporacija, a potom Č. 

- Dođi! 

- Dolazim.