Č!

 Skoro pa zaboravila da Č dolazi uskoro. 

Razmišljala da mu kažem da ne dođe, kako ću ga takva naduvena i natečena, uplakana, dočekati. 

A ionako nije imao neko lepo mišljenje o mom izgledu. Šta me briga! Ne znam da li mi je do seksa uopšte. 

Jako me je zabolelo ono što je V rekao. Znam da je to bila istina, znam i da je istina da sam za Č debela i nikakva. Koji poraz za mene! Koliko njih još treba da mi kaže da ne valjam, da me uvredi i povredi, pa da odustanem!? Da li meni, zapravo, prija ova bol? Ili sam samo toliko naučena na nju, da je jednostavno smatram normalnom, da ništa bolje i ne zaslužujem, te je iznova i iznova prihvatam kao jedinu opciju koju mogu dobiti? 

Skoro pa sam čula kako se moji svađaju u drugoj sobi, skoro pa stavila dlanove preko ušiju da ih ne čujem, skoro pa kao kada me otac pozove, ja uđem u sobu i zateknem majku na podu, a on mi govori zašto je ona tu, takva, mala, skupčana, i dok mi govori, udari joj još par šamara. 

Eto, tu sam, u istoj toj sobi, ovoga puta samu sebe posmatram na podu. I toliko sam urasla u taj pod da više i ne znam kako da ustanem. Sama sebe šamaram, krvarim, ležim nepomično, sama se sebi rugam i smejem. 

Da, u pravu je V. Ko mene i može voleti? Da li me je iko voleo? Da li me je Vlaja voleo? Da li se ikada suprotstavio svom ocu da mi to pokaže? Da li neko ko te voli ti kaže trudnoj da nije te sreće da umreš na porođaju? Da li neko ko te voli dozvoli da pored svih ulaganja u tu kuću, svega što si ti kupila, to zadrži, a ti odeš u podstanare, ne pomaže ti oko kirije, sve finansijski spadne na tebe? Da li me voleo onaj pre njega, što me lagao toliko da je i smešno sada, ili onaj pre, što je imao devojku paralelno, ili bilo ko? 

Šta bi uopšte i imao da voli kod mene? Ništa. Ja ne zaslužujem biti voljena. Ja sam samo jedna ružna ljuštura, praznina, odvratna, grozna, naopaka, neprivlačna. 

Naravno da se ne dopadam Č! Kome bih se i mogla dopasti! Pa ne dopadam se ni samoj sebi! Ogroman nos, tanka usta, predebela, preniska, Fiona, klempave velike uši, ogromna stopala, Hobit, Gnom, to sam ja! 

Sasvim razumem što mi je rekao da mu se ne dopadam fizički. Bar je bio iskren. Ja ni to nisam kadra biti. Ja sam dno, meni je mesto na dnu. Ja zaslužujem da me svi šutiraju na tom dnu, da zauvek na istom umirem i ponovo se rađam samo kako bi me opet ubili i kako bih opet patila. 

I neka dođe Č. Meni užitka neće biti. Neka mu ovo telo, kvazimodno i cirkusu podobno, da sa njime radi šta hoće. 

Ja bih, svakako, najradije samo da nestanem odavde. Iz stana, grada, planete, univerzuma, da se nikada i nisam rodila, da nikada nisam postojala, da ova mrlja od mene nestane i ne kvari savršenu sliku sveta. 

Nisam se spremala za Č, nisam se ni istuširala od jutra, ni zube oprala ponovo, našminkala se nisam, oči su bile naduvene, u širokoj muškoj majici i donjem delu pidžame sam ga dočekala. 

On ništa nije primetio ili mu je bilo svejedno. Sa vrata je počeo da me ljubi i da se skida. 

Kao profi kurva nad svojim telom i uopšte samom sobom odvajkada, dobro sam glumila strast. Ljubili smo se na tom mom neudobnom kauču, a dok sam mu darivala oralni seks, plakala sam i plakala i plakala i trajalo je jako dugo, dok se moje suze i njegove izlučevine nisu pomešale. 

Posle me je kao poslušnu lutku naredbama usmeravao u pokrete. Nešto što bi trebalo biti dirty talk je zvučalo tako bukvalno i tako podobno mi. Plakala sam i dalje, nije ni primetio. Da, ja sam prljava i odvratna kučka prema sopstvenoj sebi i zašto to ne bi i drugi mislili. 

Bez reči je posle par sati onoga što bih u normalnijim okolnostima možda i okarakterisala dobrim seksom, otišao, a ja sam se samo sklupčala u ono što je možda i jedino nekada vredelo i čemu se radovalo, fetus, i tako zaspala. 

Ujutro sam otišla kod psihijatra. Znala sam da nisam dobro. Više puta sam pomislila da popijem tablete. Dakle, nisam dobro. 

Č je zvao i zvao. Uglavnom, nisam se javljala. Videla sam poruku, da dođem kod njega, da razgovaramo. O čemu mi imamo razgovarati? 

Psihijatrica je ponovo predložila bolničko lečenje, iako sam sada već dobro znala da ne spominjem crne i samoubilačke misli, čitala me je. Odbila sam. Naravno. Ne želim u bolnicu. Dosta mi je bolnica bilo u dvadesetim. Što zbog vežbi, što sa druge strane, kao pacijent. Ono kada sam sa 25 imala kliničku smrt pa provela celi juni mesec u postelji dok su se pitali šta mi je, dosta mi je za celi život. Ne podnosim miris hlora, belih postelja i parfema sestara u viziti. Guši me. 

Dala mi je lekove, malo drugačije nego inače. 

Kada sam izašla, kupila lekove i pogledala telefon, bilo je preko deset propuštenih poziva od Č. Isključila sam telefon, sela na klupu, razmišljala. 

Šta želi uopšte? 

Šta da radim danas? Ne radim, jasno je da nisam kadra, pitanje je dana kada više neće tolerisati moja bolovanja i promene raspoloženja, gde god da pogledam su samo problemi, loše sam i ako ostanem sama sa sobom, možda i pohrilm za tabletama, a sada ih i imam u rukama, i to koliko. Plašila sam se same sebe. 

Bilo me sramota da to delim sa prijateljima, iako su oni divni ljudi. Nisam želela da time opterećujem najbolje drugarice, imaju i svoje probleme. 

Otići ču kod Č. Ispričaću mu sve. Ionako se uskoro razilazimo, šta god da postoji između nas, ako išta i postoji. Možda mi bude lakše kada mu sve ispričam, nekome kome i nije stalo i ko me ne poznaje dovoljno. 

Lepo me dočekao, malo zabrinuto. Ponudio ručkom, odbila sam. Kafom, čajem, sokom, odbijala sam. 

Sedela sam i samo ćutala. Ni reč jedna da izađe iz mene. 

- Razmišljao sam. O nama. 

- Mhm. I? 

Neka slova su van moje kontrole letela po tihoj momačkoj sobi mog skoro pa šezdesetogodišnjeg nečega. 

- Želeo bih da budemo u vezi. 

- Ajde! Važi! 

To je bilo ono kao aha, kako da ne. Očigledno nije tako shvatio. 

- Znao sam da ćeš se složiti. Ipak, moram da budem obazriv. 

- Aha. 

- Pa da, znaš, ja sam vrlo imućan. Ja znam koliko sam zbog toga poželjan. Želim da se zaštitim od toga da su žene sa mnom iz koristi. 

- Da, da. 

- Drago mi je da razumeš. Postoji i ta stvar kod mene, oko razvoda. Mi nismo zvanično razvedeni, ali evo, spremio sam ti štampanu verziju kopije separation agreementa, da vidiš. Pogledaj! 

Ja sam prikovana za krevet. Donosi mi papir. Gledam papir. Ne čitam. Ne zanima me. 

- Da, da. 

- Možeš poneti sa sobom da pročitaš. Imam i ja zahtev od tebe, pre nego započnemo vezu. Hoću da mi do sutra spremiš svoj finansijski plan za narednih šest meseci, kako bih ja bio siguran da nisi sa mnom iz koristi. Nadam se da razumeš da će mi biti potrebni izvodi iz banke i stanje po računima. 

Opet mi je strašna mučnina došla do očiju, pa mi se muti vid i vrti mi se u glavi. 

- Ok, važi, idem sada, da spremam izveštaj. 

- Drago mi je da se slažeš. 

- Doviđenja. 

Poljubac na rastanku. 

Hodam kao zombi po Novom Beogradu. Šta se upravo desilo?