V!

 27. mart 2022. , nedelja

Osmeh me sačekao i kada sam se probudila. Znala sam da će nešto lepo da se desi, nisam znala šta. 

Tata je trebalo da dođe sutradan, da bude par dana kod mene, pričuva klinca i posle da ga malo ponovo odvede kod njih, na nedelju dana. Radovalo me to, baš su mi retko dolazili u posetu. Naravno, nijednom od kako sam izašla iz kuće gde sam živela sa Vlajom. 

Pored toga, još me držalo to što se D javio odmah nakon dejta i dogovarao sledeći, sada ne zato, jer sam se nekom dopala, već zato što je on pametan izbor i ja ću da budem pametna i sve tako. 

A, zapravo, pravi razlog veze sa pameću imao nije. V je pogledao stori sinoć. Klinke li od 40 godina! 

Ništa, provodila sam nedelju uz neke serije, telefonske razgovore sa drugaricama, povremeno gledala fb. 

V je promenio profilnu sliku. Wow! 

Jebote, wow, promenio profilnu! Šta će sada da se desi, da padne internet!

Javljam drugarici da je V promenio profilnu. Spušta mi slušalicu. Nema pojma, ona ne shvata koliko je to bitan podatak. 

Pa je menja ponovo, oko 15h. Hm, zašto li? Oko 16h ponovo. Dolazi mi klinac, dovodi ga Vlaja, delim sa njim da V menja profilne fotke. Gleda me belo! Niko ne kapira važnost. Valjda ni ja, al biram da mi je bitno. 

Odlazi Vlaja, ostajemo dete i ja, V opet menja profilnu. A, pa, ne može tako. 

Pošaljem ja njemu poruku. 

"Dokle više! Smiri se, lep si na svakoj fotki, obožavateljke lude ovde!" 

I, odmah, on odgovara. 

" Posmatraš, a? Oživela si?" 

"Da, ja sam veštica, ne samo da sam oživela već ti i mućkam magije" 

" A umeš li da smućkaš sledeće: uzmeš jednu džezvu, naspeš dva dl vode, staviš da se kuva, pomešaš sa dve kašičice nes kafe, dve kašičice šećera, dodaš dva dl mleka i da bude kofa kafe spremna za pola sata?" 

" Wow, mogu!"

"I nemoj da mi umireš sada tamo. Znam kako razmišljaš!" 

"Što bih umirala?"

"Već skačeš od sreće, On dolazi, ON dolazi, ali ON dolazi" 

I jesam skakala od sreće, bukvalno. Brzo sam spremila klinca za spavanje, bilo je oko 19h, taman, uspavala ga, skakutala usput, skuvala tu kafu i čekala ga. Par puta se javio da će malo kasniti, kasni mu prevoz. 

Kada se pojavio već je prošlo vremena, ali taman onoliko koliko mi je bilo potrebno i da ja pripremim sve što treba, nije baš da sam očekivala dolazak. Osmeh, kez od uva do uva, njegov, i sada ga vidim na vratima tog stana kako stoji, smeška se i pogleda što me parališe. 

Ulazi, kao da je malopre izašao, po mleko, hleb, kao da živi ovde, kao da nije ignorisao poruke, danima me izbegavao. Mislim da sam previše uzbuđena da bi mi to smetalo. 

Zagrljaj. 

- Tiše samo, dete je tu, spava! 

-Pa zašto mi nisi rekla, da mu kupim nešto?! Mogu da ga vidim, samo na kratko? 

-Pa, da, ok, možeš. 

Pošto je bacio pogled na moje dete kako spava, bar se lažno razneživši, vratio se u sobu dobro mu poznatim putem i priljubio uz garnituru, i prošli put je sedeo na istom mestu. 

Dajem mu kafu, sada je dobra, smeška se. 

- Ne, ne želim ništa više, ne poslužuj me, sedi ovde, ajde, tu sam! 

Priča mi kako je proveo taj dan. Neki drug, Kotež, kod njega je bio.. Nešto u vezi posla. I ne slušam ga, već gledam kako mu se pomeraju usne i kako ljubi onu šolju pri svakom gutljaju. 

- Zašto se nisi javljao? 

Tišina. 

- Zašto si došao? 

Tišina. 

- El ti bilo dosadno, pa zato si svratio? 

- Eto, zato se nisam javljao i zato sam došao. Isti je razlog, ti! Ne samo tvoja nesigurnost, nego sve to, ti nisi dobro... Zašto mi ugađaš. zašto me se plašiš! Implementirala si svašta u mene, pročitao sam sve poruke, više puta. 

- Šta sam implementirala? 

-Sve! Idealizovala si me. Tebi ne trebam ja, već iluzija..

- A tebi? 

- Hahaha, ja u iluziji živim. 

- Ništa te ne razumem. 

- Pa, znam, jer si me idealizovala i sve tako gledaš. Vidi, ne mogu ja tebi sada sebe dati celog, kakav jesam, pa je i bolja ta idealizacija, za tebe. 

- I dalje te ništa ne razumem. 

- Ne bi mogla da me podneseš, da podneseš istinu. 

- Kakvu istinu? 

- Pričam ti o sebi, celom, nije vreme da ti se dam ceo, ranjiva si, tek izašla iz te vanbračne zajednice. moraš da ojačaš da bi mogla da budeš sa mnom, pošto to želiš. 

- Rekao si da i ti želiš da budeš sa mnom....

- Pa tu sam, eto, tu sam.. I biću tu, uz tebe, od sada, mogu ti pomoći, mnogo toga sam već prošao..

- Misliš, sa onom bivšom? 

- Mislim generalno. 

- I šta to znači, hoćemo biti u vezi, pokušati? 

- Ne u vezi, ne možeš ti to, pričam ti upravo, tebi veza i ne treba sada. Mogu da budem tu.

- El se ja tebi makar malo sviđam? 

- Ma, bre, pa da! Draga si mi mnogo, pre svega! Bio bih sa tobom sigurno pre 15 godina, da si htela. I sada bih, mnogo više si mi i draga ovako, i da, ima tu nečeg i postoji hemija, to je evidentno, i ti si tako sva vrcava, ne znam kako si uopšte sama i malo takva, samo si psihički loše i ja sada nisam za tebe, a nisi ni ti za mene. 

- Opet te ništa ne razumem. Nudiš mi prijateljstvo? 

- Nedefinisanu vezu, eto, sa tendencijom da bude drugačije. 

- Šta je to, lepši naziv za kombinaciju? Opet si došao da se kresnemo i opet se nećeš javljati dok ti ne bude frka pa ostaneš praznog imenika pa sam opet dobra ja..

- Ja nisam ni prošli put planirao seks, sada sigurno nisam došao zbog toga niti mi pada na pamet da se jebem sa tobom dok ti dete spava u drugoj sobi, a došao bih svakako i da mi nisi prećutala da je on tu, samo bih mu nešto kupio. 

- Nego? Ne privlačim te dovoljno da bi uopšte spavao sa mnom!

- Kako inteligentne devojke mogu biti tako glupe! 

Štrecnulo bi me to "devojka", jer sam sebe doživljavala godinama kao ženu, Vlajinu ženu, gde sam sada ja opet devojka, majko mila! Iz kog sveta ja dolazim, iz kog sveta ti dolaziš, jesmo li ikad i pripadali istom nekom svetu! 

- Pa šta je to nedefinisana veza? Da guglam? 

- Pa kao da smo u vezi, samo nema obaveza..

- Znači, imaš već devojku? Dobro, sad je sve jasno! Ili ti se sviđa neka druga, a ja sam rezerva.

- Ti stvarno sve ubijaš tim svojim nesigurnostima. Ne, nemam devojku i ne sviđa mi se druga, nudim se da budem tu, pobogu, dok se ne središ dovoljno da budeš ok. 

- Misliš fizički?

- Da, mislim i fizički, ti i ne možeš da se središ psihički dok se ne središ fizički, i da, ako je pitanje sledeće šta ako naiđeš u međuvremenu na nekog ko te prihvata takvu, ok, budi sa njim, nemam ja ništa protiv toga da si ti srećna, ako tako možeš da budeš srećna...

Počinjem, odjednom, osećati ogromnu glad. Pravu, izistinsku. Jesam li uopšte nešto jela? 

- Gladna sam! Hoćeš da odeš da doneseš pizzu, da naručim..

- Pa, ok, hoću. 

Pola sata kasnije, bio je napolju, dala mu kintu da ode po tu klopu, zajedno da jedemo. Bila sam i previše zbunjena, ali i previše srećna što je tu. Razmišljaću kasnije, sada mi je samo lepo što je došao. Posle, kada ode, o svemu ću natenane, što je rekao o meni i za mene! 

Ništa, vratio se, večerali, namestili garnituru za spavanje, spremili se za isto, uključili film, sklupčali se tu da gledamo. 

Nije me nijednom poljubio od kako je došao, želela sam to, ništa više. Ok, bila sam uz njega, gledali smo film tako, zagrljeni. 

Nisam želela da iniciram prva. 

Palo je par "leptirića" tokom trajanja filma, onda je on nešto pričao o tom filmu, zaspali. 

Ujutro je otišao rano, pre sedam, rekaviši da mora da ide na posao danas. Lep kiss na rastanku! 

Vidimo se, reče, uskoro, ne brini, ne razmišljaj. 

Vratila se u krevet i probudio me klinac pola sata kasnije. 

Regularan dan, uključujem se i radim, klinac šeta okolo, Vlaja ide po mog oca na stanicu, dolaze kod mene, pijemo kafu, Vlaja odlazi, usput pita šta se dešava, kratko kažem da sam razgovarala sa V, tata ostaje, završavam posao, družim se sa ocem. 

I stiže poruka od V, da opet svrati ili da prošetamo, svi zajedno, on, njegov pas, moje dete i ja. 

Ljubazno zahvaljujem na ponudi, kažem da mi je tu otac, biće par dana, bla bla, vidimo se pošto on ode. 

U tih par dana jesmo razmenjivali poruke, javljao se normalno, bila sam super, ali nisam razmišljala. Ne znam, rekla sam sebi da neću i da se sve odvija svojim tokom. 

Donela samo odluku da krenem na power plate, odem frizeru, malo se sredim. 

I nismo se videli do četvrtka, tada su otišli moj sin i otac, V je znao da odlaze i unapred smo se dogovorili da se vidimo uveče, da prošetamo. 

Javio se nešto oko 20h tek. Uobičajeno, kako sam. 

Ok sam, vidimo li se. 

E, da, da, potvrdio je da želi. Ali, ima problem. Posle posla je svratio kod sestre, koja živi jedno pet, šest stanica dalje od njega, i kod nje je zaboravio ranac. A pre par dana mu je još tražio neki drug 2000 din na zajam, mora da mu da, treba mu za dete. I sada on mora do sestre po ranac u kome mu je i novčanik i novac, što bi potrajalo, morao bi i da sačeka sestru da dođe kući, dakle negde oko 23h bi bio done, pa onda bismo se videli, ako ne bude bio mnogo umoran. Ili, ako ja imam da mu pozajmim na jedan dan 2000 dinara, onda bi odmah dao tom liku, i mi bismo se videli. I eto, ako mi nije glupo, pošto on baš želi da se mi vidimo što pre, da dođem do parkića, dam mu novac, on će da odnese čoveku, i on živi u blizini, pa ćemo mi da šetamo. 

Da, bilo mi je glupo. 

Da, baš mi je bilo glupo. 

Ali, pa, svakom može da se desi. 

Zašto od majke ne traži, sa njom živi?! Hm, ok, možda mu je glupo, ne znam, možda je i pohvalno što mu je glupo da traži od majke. 

A nije mu glupo da traži od mene! 

Nemam pojma, on čeka odgovor. 

Važi, ajde, donosim ti dva soma. 

Odlazim laganim srnećim korakom i isto tako zablentavelim srnećim srcem koje udara kao ludo, u parkić, nalazimo se, dam mu kintu, zahvaljuje se, odlazi da da da drugu, čekam ga, zamišljam ludu erotsku noć, vraća se, šetamo da, ali prema mom stanu, samo zaobilaznim ulicama, usput se blesavi i peva naglas, skakuće, zeza me nešto, vidno je srećan, a ja sam isto srećna, jer je on srećan što ide kod mene. 

Nije bilo erotske noći. Bilo je par "leptirić" poljubaca i njegova, opet, dugočasovna priča o svom životu u ratu, dolasku za Srbiju, izbegličkim ranim danima, ocu sa zlatarama po gradu, školovanju u malom mestu i nekom starijem liku koji je bio malo džanki, ali sasvim kul lik i kojeg je obožavao. 

- Koristiš ti narkotike, možda? 

- Ma ne, nekada davno, kada sam bio klinac, probao sam sve. Odavno ne, to je zlo, pa vidi mi fb profil, juče sam stavio status o tome i kako decu treba zaštiti. 

Da, jeste, stvarno, videla sam to. 

Nikada ja to smeće ne bih ni pomirisao. 

Ne bih ni ja, ni to smeće ni one koji ga mirišu. 

Zaspala sam posmatrajući u prigušenom svetlu njegove krupne svetlucave oči. 

I pitala se nešto, kao u magli se iznad mozgića pojavio upitnik. 

A on je bio budan i kada sam se ja probudila oko osam ujutro, skuvala nam po kafu, opet se ušuškala tu pored njega, posmatrala roletne i neki prizor krovova sve do Voždovca tamo. 

- Radiš danas? 

- Pa ne, frilensujem, kažem ti, danas neću. 

- Ideš do sestre? 

- Aha, da, kasnije ću, moram, pa da se vratim da ti to donesem pare..

-Ma opušteno za to, nego ono, pitam koji su ti planovi za danas..

- Aha... 

Nastavio je da gleda nešto, neki film, ja se uključila da radim. 

Pa je bio gladan. 

Dala mu pare, otišao da nam kupi doručak. 

- Možemo mi ovako da živimo, bejb, ti radiš, ja te poslužujem! - nije bilo prvi put da kroz hahahahaah provlači slične predloge. 

- Mi nismo ni u vezi, morao bi više da se potrudiš..

- A da se spustim sad dok imaš sastanak tu ispod stola, skinem ti gaćice i masiram te jezikom, bi li onda? 

O čemu ti, čoveče! Imali smo seks jednom, jednom, pomišljam da si impotentan, pomišljam svašta, ljubimo se na blic...

- Neka, snaći ću se sama i za jedno i za drugo. 

Ubrzo ga je zabolela glava. Postao nervozan, jako. Morao da prilegne. Morao da ode kući. Nije mogao do sestre, ona je daleko, kući, da se naspava. Moj krevet nije dovoljno udoban. 

I ništa, nije mi vratio kintu tog dana, nisam ni očekivala. Mislim da se nije ni javio do kraja dana, možda ni sledećeg. U subotu je opet pitao da se vidimo, ali sam ja već imala nešto planirano sa drugaricom. Možda bih joj i otkazala, da nije pitao pošto sam već krenula. 

A u nedelju sam opet leškarila, pisala, napisala i njemu neke pesme, o, da, imam sada čitavu zbirku Mirku njemu posvećenu, skro pa celu, pljuštali su stihovi svakodnevno. Uglavnom, bila sam izašla vani do Hrama iz nekog sada mi nepoznatog razloga, verovatno samo da protegnem noge, kada je, zamisli, pozvao! 

Nikada nije do tada zvao. 

Lep razgovor. Onako, nisam ni kontala otkud sad to, ali bilo je baš prijatno iznenađenje. Nešto o meni, kako vidi napredak, kako sam ja sjajna osoba, kako je lako biti sa mnom (!), pa onda o njegovom poslu tom gde frilensuje, o prethodnim karijernim uspesima, nagradama, pohvalama, sati i sati, on priča, ja mentalne orgazme divljenja ređam, sve uzdišući mu bravo u slušalicu i tako. Onda o tim zlatarama koje su imali, kako je tu prodavao sjajno. To mi je i ranije pričao, i uopšte je vrlo rado, vrlo često, veoma opširno i o svemu u vezi sebe govorio, da mi je prosto bilo drago što mi, ipak, eto, daje sebe, polako. 

Mora da je to to, polako mi se dozira, prati me, posmatra, da vidi da li sam spremna za vezu za njim! 

Šta bi drugo i bilo! 

I kome su sve pozajmljivali novac dok su imali zlatare i ko im je sve dužan ostao i kome su sve oprostili dug velikodušni i onda, pobogu čoveče, pa neću valjda ja da budem sada jajara, mislila sam, i da mu spominjem onih 2000 dinara. Dobro, i za cigare 350 i za doručak 500 i za cigare ponovo još 350, pa 3200. Al ne, pa ja sam kul. To je ništa za njega, a i za mene. 

Nije spomena vredno! 

Uveče je opet došao i bilo je seksa. Onog, malo otpozadi pa malo sa strane, malo pipne koliko mora, malo ja njemu oral jer mu treba, ali nije on sebičan, kaže, nego mu mnogo lepo kada ja to radim (a ja rastem od sreće) i bez ijednog jedinog poljupca. Čak mi je sklanjao glavu kad bih mu se približila, i ono, gurao je naniže. 

Baš mi je bilo, ono, strava! Ma, nikad bolje! 

Plakalo mi se. Osećala sam se kao droljetina koju je pokupio negde. Al ćutala sam. 

Zagrlio me i zahrkao. A ja sam ovog puta ostala budna i pitala se da li je do mene. 

Otišao je rano, pravo na posao od mene, uopšte nisam mogla više da pohvatam da li radi od kuće ili iz firme ili na gardilišta ide ili ne, ranac nisam nikakav videla. 

Ode on i ništa, osta nekakav gorak ukus u ustima, da ga sada ne upoređujem baš. 

Nakon toga, ništa, par dana se javi kratko samo da je u gužvi, kontam da radi. Poštujem, ćutim i ja, javiće se kad može. 

I javi se, negde opet tako u petak, pred kraj nedelje, ima veoma loše vesti. 

Ja se presekla, možda je u bolnici, povređen, umrla mu majka, pregazio ga auto, ostao bez ušiju, otkdu znam...

Ne, bolestan mu je pas, plače na telefon, jako je bolestan. Tešim ga nešto. 

Nije mu tu majka, nije ni sestra ni njena porodica, svi su otišli kod zeta gde već, u Vrnjačku Banju ili whatever, a on nije primio platu, nema kintu da ga vodi vetu, umreće mu pas. 

Dobročiniteljka prepodobna zaštitnica pasa i mačaka od ranije, ja, pita ga, logično krajnje sasvim, koliko mu para treba. Osam hiljada dinara! 

Ajde, šta je to za mene, znam i da ne može da ostavi psa samog dugo, brzim koracima hrlim Višoj poslovnoj do njegove ulice tamo iza, dajem kintu, razmenjujemo leptirić kiss, vraćam se sva srećna. jer imam svrhu postojanja. 

Pas je bio bolestan još sedam dana, svih sedam dana su njegovi bili tamo gde već i trebalo je za lečenje i za veta još ukupno 10 soma dinara, sve mu uredno odneto tamo do ulice, samo me kod sebe nikad nije pozvao. Bolestan pas, ne bih ja ni svratila, da ne uznemiravam psa! 

Posle je pas ozdravio, videli se, pas mi se zahvaljuje, skakuće okolo kao da nikad i nije bio bolestan, ja sva srećna, samo što i ja ne poskočim što sam još jednoj kuci spasila život. 

Mislim da mi je fotografisao i poslao da vidim sve pohvale koje je dobijao kao uzorni radnik istog tog dana i prepričavao kako je više puta briljirao. Jao, što sam bila oduševljena! Pričao mi je kako je uspeo da sredi sva dokumenta za tri dana, možda sedam, a ja ono, oduševljavam se, pas me gleda zbunjeno, nema veze, samo nek je živ i zdrav. I kako je ipak napustio višu školu, ali je zato upisao i drugu, i nju napustio. Wowwwww!! Svaka mu čast, mislim, kako je on svestran, jebote. Pa mi onde u parkiću recituje Svetkovinu, a ja vršim ponovno baždarenje nervnog sistema i međumozak mi baguje i hijazmice se sapliću same o sebe, i silazim tako sa uma u neki park, providan i dubok i nama znan... 

Kad je došao do pletisanke, morala sam da uskočim i sama mu pokažem nešto moje totalno naspram njegove, inferiorne svestranosti, te smo je izrecitovali naizmenično. Koji poetski svrš! Laza bi bio ponosan, a neko je uveliko pleo mrežu u mojoj naivnoj glavudži. 

Uglavnom, brzo posle, moj sapatnik u nedefinisanoj vezi, prestaje da radi kao frilenser. 

On, tako genijalan, je izvisio. Lično sam sve nagrade videla. Skotovi neopevani. Kreteni bre, zapadnjački fašisti, takvom čoveku i kapacitetu da daju šut kartu. 

A živi sa majkom, i mala mnogo mami penzija, i mama radi dodatno sada, od odmah, da prehrani sebe, sina i psa, i meni bi mnogo žao te staramajke što ide ujutro na posao i rmbači i donosi posle sinu cigare i psu hranu za pse. Baš tužno. 

Ja bih umesto nje išla, nego imam svoj posao. Ali, mogu da joj pomognem tako što ću njenom sinu da kupujem cigare. Dva boksa nedeljno, mnogo puši, jer je sada ostao bez posla. 

Dobro je bilo što je izgubio posao, češće smo se viđali. On je uporno tražio nešto drugo, išao je i na nekoliko razgovora, uredno mi je sve prijavio, ali ništa. A bio je super, stvarno, mnogo sam mu pesama napisala, a on meni izrecitovao sve čitanke iz Gimnazije uzduž i popreko i onda, kada je trebalo da se malo zagrebe i po svetskoj književnosti detaljnije i kad sam se namunjila za Šekspira i Jesenjina, on prešao na Vudu Popaja, pa mi recitovao njega po celu noć. 

Ponekad smo pevali Crvenu jabuku, evo me noći, idemo do dna, tamo gde ljubav počinje! Sve sam pesme naučila za jednu dugu crvenojabučnu noć. One koje nisam znala, neke sam naučila ranije. Generalno je voleo jabuku, pa sam je i ja, logično zavolela. A Bolero mu bio ispod nivoa. Znao je samo da je Isidora bila Jesenjinova devojka, isto poznata književnica. A šta ja tu njega da ispravljam, ima ažurirane podatke čovek, ma wow!

Mislim, da mi je rekao da je Jesenjin lično bio rvač koji skače motkom u vis, ja bih samo ispustila uzdahčić i jedan bi pandičak preminuo tamo negde. 

E, a uvek ga bolela glava ujutro, mnogo mnogo, i morao bi po doručak, ja dam kintu, on kupi, nema kusura, poskupele kifle, poskupelo mleko, sve poskupe mnogo brzo. Bar nisam morala u prodavnicu, sve mi on te kupovine obavljao. A džeparac je standradno bio 2000 dinara. To, jer je majci rekao da su mu već isplatili sve zaostale zarade, a nisu stvarno, nego da se majka ne nervira, a kad stvarno isplate, on će meni sve da vrati. 

Više nisam ni računala koliki je to iznos. 

Na mesečnicu nedefinisane veze sam ga izvela na večeru. Imao je tu neku trenerku koju je nosio stalno, bi mi žao, ja tako menjam garderobu, pauverplejtujem se, doduše, zbog njega, da mu budem lepša i da me pita da mu budem prava devojka, a on nema šta da obuče. 

Uzela sam čekove, otišli smo u Rajićevu, opelješili je. Tako, ali taj dan je bio zaista poseban i moram da mu posvetim malo više pažnje, zaslužuje, i čak toliko da me malo, ali samo malo, grize savest zbog iznošenja istine. 

Dugo smo putovali dvojkom od Vuka do Rajićeve. Mazio me u dvojci, baš mi bilo lepo. Baš sam se nekako do tada skroz sažalila na njega, baš sam porasla u svojim očima kao svetica, i tu su se negde na toj relaciji rodila i neka stvarna osećanja. Zavolela sam ja njega, jbg. Stvarno. 

Posle je izgubio telefon, pre kupovine, pa je sa mog telefona zvao svoj broj i, kad se neko konačno javio, predstavio se kao moj momak. Sada ja mogu da se smejem i sprdam sa samom sobom, ali meni je tada to mnogo značilo. I posle, kada me grlio dok smo čekali bus i pričao o meni kao o svojoj devojci, letela sam. 

Naš seksulani život je bio za mene oskudan. Ne, jer ga nije bilo, bilo ga je dosta. Ne, jer je on bio loš, nije, naprotiv. Nego, jer, nije bilo poljubaca, uopšte. I generalno, nije ih bilo, samo poneki rastanak sastanak leptirčić i to je sve. 

Smetalo mi je samo to. Posao će naći, i da mi ne vrati kintu, nema veze, ali ovo mi jeste bilo važno. Samo što još uvek, mislila sam, nije bilo vreme da pričamo o tome. 

A što se kinte tiče, raslo je to, svakodnevno. 

I stalno, stalno, njegove glavobolje. 

Pričao mi je o tome kako je išao psihoterapeutu, ne jednom, mnogima, o grupnim seansama, individualnim, svakakvim. Toliko da, uzevši u obzir i njegovo pevanje posred ulice, to da je više puta glumio prosjaka na ulici, sve fb objave koje veze sa razumom nisu imale (imam li prava da pišem o razumu), nije bilo druge no da posumnjam da ima neku F. 

E, koju, trebalo je dokučiti. 

I, da, da, da, padalo mi je na pamet, i sa drugaricom sam razgovarala, i ne samo da mi je padalo na pamet, nego sam negde u dubini sebe i znala. I čučalo je skroz gore na kori to saznanje, ta nisam ja glupa koliko sam se svojski trudila biti, ali ne - ne smem da uništim magiju neku. Nešto. 

Da sam bar imala realni razlog zbog kojeg sam odlučila da mu verujem. Ne verujem, da lažem sebe. 

Ali, jesam, znala sam. 

I, posle, u trenucima kada me popusti vajb, kada mi kaže kako sam ipak jako malo smršala ili nisam uopšte, kada mi da do znanja koliko je lepši od mene ili pametniji, samo nije imao sreće u životu, jer - rat i 1995 i izbeglištvo i sve posle i sve pre, tada sam dopuštala onim roletnama tog podstanarskog doma da spadnu i da mi tama preplavi nabujale emocije prema njemu ili nečemu, i tada je jedina preostala bivao strah. 

Ogroman, donosio je opet cupkanje nogom, svrab po celom telu, bubuljice ispod pazuha pa do kukova, paralizu za sve ostale misli i radnje. 

A, sa tom paralizom su dolazili i problemi. Ako se ne bi javio dan ili dva, paraliza bi baš toliko i trajala, i sve bi stajalo. U mom životu nema mesta stajanju, sve je brzo, sve se dešava. Pa bih bila ljuta na sebe, dodatno uplašena samom sobom, nervozna zbog same sebe, tužna do besmisla svog bistvovanja ne u toj vezi ili šta god da je bilo, nego uopšte, pa bih se samo brecnula na majku što me je uopšte i rodila. 

I na samu sebe što postojim. 

I problemi su se ređali, i zaostaci u svemu, i još nervoze i još straha i još očaja i još ljutnje i još malo besmisla i tuge. Da, one tuge, one. Dobro mi poznate. 

A onda sam svesno te velike probleme menjala za manje. Što se nije javio, voli li me, značim li mu, hoće li me pitati da mu budem devojka. 

I volim ga. 

Da bi išta uopšte imalo smisla, morala sam ga voleti. Ne malo, ne obično, mnogo! Previše! Epski! 

Pisala bih ja njemu, da mi piše, da se to dešava, kada mi je već sve ostalo stalo i još se samo malo provlačim na samu sebe onakvu kakvu me ljudi znaju. Znaju, a svi se već pitaju, i to znam. 

On bi, isto tako, znao moju dozu. Prećutno smo trgovali preciznim merama za očuvanje ono malo postojanja. Opasan je to teren. 

Tako mi se ponudio da ide sa mnom za Novi Sad, ja sam morala poslovno tamo. Zaista sam mu bila zahvalna. Te večeri sam odlučila da mu priznam osećanja. 

I jesam, pažljivo me je slušao i odgovorio da je slično kod njega, da se slaže i da smo eto sada u pravoj vezi. 

I ja sam bila srećna i zaspali smo zagrljeni, po prvi put, i ja sam u njegovom zagrljaju plakala. 

Trebao mi je Vlajin i zagrljaj mog deteta. Trebao mi je moj dom. Trebala sam i sama sebi, da samu sebe zagrlim. Njegova mi ruka oko struka ništa nije značila i to što sam mu postala devojkom. 

I ujutro je opet bio neraspoložen i bolela ga je glava, kao i uvek i otišli smo za NS i u povratku isto, i više i ne spominjem novac, ali on se podrazumevao. 

Nije ni trebalo više da me pita. 

Ne, nije mi bilo glupo zbog toga. Glupo je preslaba reč. 

Tonula sam. 

Vraćao me je sin jedino u normalu neku, te sam pokušavala da se tako i lečim. V je svakako rekao da sam ja roze kantica za polivanje koja poliva druge, a nikako sebe ne krpi, a on je, V, on sam, kantica koja samu sebe poliva. Mislila sam o tome dok sam slivala stihove njemu ili sebi upućene pored fotnana u Karađorđevom ili dok sam gledala klinca na igralištu. 

Ne znam, nije se V javljao neko vreme tada. Tj jeste, da nije dobro, bolela ga leđa. Tu mu je trebalo za lekove para, sada više i ne znam cifre, preko 10 hiljada je bilo. Bilo je i za druge stvari, ne znam ni koje. Bilo je, doduše, i da mi popravlja stvari po stanu, bilo je i da je upoznao moje dete, pa se igrao sa njim i stvarno bio super toliko da ga je mali sasvim zgotivio, bilo je i da je pozajmljivao auto od mene, bilo je i da me je vospitavao kako da se postavim prema ljudima koji me iskorišćavaju, a bilo ih je, po njemu, dosta. 

Ne znam, ponekad bi došao samo zbog malog, i onda bi se igrali satima, i to jeste bilo baš lepo. 

Ponekad bi me pitao da šetamo svi zajedno, tada je klinca držao za ruku, branio ga, pričao mu, bio je za poželeti majci sa detetom, tada, u toj slici. 

Inače, pa... 

A ja sam bila i dalje daleko od sebe. Meni je mnogo trebala ideja o smislu, jer sam se za slamku držala da ne upadnem opet u svoju dobro poznatu drugaricu depru. 

I strah i anksioznost, ma sve. Paket taj moj lepi. 

Bežala sam u njegove slike od depresije, u priče sa drugaricom o njemu, od straha u istraživanje opet po netu, šta je radio, šta komentarisao. Tako sam sam jedne večeri naišla na to da je muvao neku pesnikinju na fb, na njenom profilu. I to onako, jasno, nedvosmisleno, dana kada je prethodno moje dete držao za ruku. 

Uradila skrinsot, poslala mu. 

Samo to. Nije bilo potrebe bilo šta drugo. Posle dodala i "sram te bilo". 

Možda mi je bilo i lakše posle toga. Sledećeg sam jutra otišla u kanc. A on je, kad se probudio i video poruku, krenuo da vređa prvo, pa da se ljuti, da postavlja pitanja, a onda je došao, tu ispred, da mi objasni. I sišla sam i objasnio mi je sve, nešto njena sestra, znaju se, zezanje, neka neuverljiva priča, ili mi nije bilo stalo da bude. I tražio mi je kintu na rastanku, naravno. I dala sam, naravno. Zašto, ne znam. 

Ne znam ni zašto smo to izgladili posle, valjda, jer sam odlučila da mi je lakše nego da prolazim kroz raskid. Zapravo, ne raskid kao takav, nego kroz gubljenje problema zvanog V. Izgovora za sve ostale probleme i jedinog smisla kojeg sam mogla naći. Koliko tužno za majku deteta od tri i po godine. Nije on bio zanemaren ni u jednom trenutku, ako sam na nešto ponosna to je na to kakva sam car kul nemajka, nego, pričajući o smislu. 

Nisu to čista stanja u mozgu. Crpu se zalihe serotonina, nema ga dovoljno. Receptori gladni, gladna i ja! Jebes moćne tanjire, napuni onaj tvoj, jedi. Vrati sve što si izgubila. 

Ništa se nije promenilo, par dana je bio čista divnoća, posle po starom. 

Očekivano. 

Početkom juna, ne znam baš datum, prva polovina, bio je kod mene i pričao dugodovštine iz mladosti. I, između ostalog, kako se ljubio sa nekom devojkom. Mi se nikada, nikada ne ljubimo. Nikada. 

Nikada i nismo pričali o tome. Nisam mogla ni tada. Sada ne mogu da zamsilim da imam momka sa kojim ne mogu da razgovaram o tome, nisam ni tada mogla, ali to se sve odavno prestalo dešavati pravoj meni. 

Sutradan sam mu sročila poruku. Oduvek mi je lakše išla pisana reč. 

Zašto se mi ne ljubimo? 

I posvađali smo se, jako, mnogo, dugo, teško, grozno. I raskinula sam, I bila rešena da istrajem u tome. I možda mi je i bilo malo lakše. 

A, da, kao razlog je rekao da ja ne znam da se ljubim! 

Ja?! 

Važi! 

Dosta je bilo. 

Dosta je bilo u četvrtak. 

U ponedeljak sam već počela da gledam telefon, hoće li se javiti. Nije. 

Javio se tek u sledeći četvrtak. Izvinio se. Pričali smo dugo, dugo, dugo, slatko, tako da sam se opet osetila kao u februarskom dopisivanju. 

A u petak me je pitao da mu pozajmim 15 000 dinara. Jer, odjednom mu je iskrsao posao. Treba da vozi kamion neki do Slovenije, ali su mu dali kamion koji nema goriva, trebaće mu i za putarine, hranu usput, tako. 

I, naravno, srećna što je našao posao i što će, po njegovim rečima, da zaradi oko 800 evra pa mi vrati pozajmljeno tada, dala sam mu. Još je hteo da se ljubimo tu na ulici kada sam mu davala kintu. Ma, letela sam do stana. 

I rekao mi je da će se javiti u ponedeljak kada stigne nazad kući. 

Za vikend sam baš videla smisao u tome što sam mu dala pare. 

I u ponedeljak se zaista javio. 27. jun 2022. 

"Stigao sam. Na more. Ovde sam sa majkom i sestrićima. Vraćam se krajem avgusta, mada računam na to da ovde nađem posao i ostanem zauvek" 

Koji odjeb! 

Blok!