Č!

 Mangupi, muzičari i majstori! 

3M! 

Moj tip muškarca. Još ako je sve to, savršeno. Takvi su me oduvek privlačili. Takvi su me redovno i odbijali, a ako bi se nešto desilo, bilo bi vrlo burno, trajalo kratko ili bi se pokazalo da je on narkoman. 

Ja, sa druge strane obožavanja tog, nemam nešto mnogo mangupskog u sebi. Više sam obična, otvorena, jednostavna, povučeni jedan tip osobe, malo i sramežljiva. 

Na hor me nisu primili, jedinu u odeljenju od devojčica, toliko sam muzikalna. Kad zapevam, pacovi se razbeže sve do Francuske revolucije, komšije misle da se neko porađa. 

A majstor sam toliko da zavijem sijalicu i pozovem istog da iz mašine izvuče čarape te mi naplati par hiljada svoj težak posao. 

A, on, on je onako, poderanih farki, rustik jaše, ima malo dužu kosicu, zelene oči, svira gitaru, imao je bend, možda ga i dalje ima, ali se svakako bavi muzikom, i obrazovan je toliko da zna da se potpiše, al načitan i bistar i svestran, i zna da popravlja po kući. Da nije ovog majstorisanja, bila bih i ja i dalje gimnazijalka. I jeste malo smešno kad pomisliš na muškarca od 40 plus, sa tom kosicom i u toj garderobici. Može se naći ispred kioska i kontejnera. Jasno je zašto mi takvi nisu baš pametno rešenje, ma koliko me privlačili, nije jasno zašto i dalje trčim za njima, i ovako osvešćena. 

Aliiiii.....

Jeseni gospodnje 2022, reših to da menjam i da načnem nešto posve drugačije, jer to može da traje. 

(Vlaja ne ume ni sijalicu da zavije, mangupa bi prepoznao kada bi mu bilo istetovirano na čelu, a od muzičkog talenta ima rejv žurke i tuc tuc tuc tuc, da moždani dobiješ. A trajalo je! Doduše, on je slikar!) 

I tom mišlju motivisana, tumarah hladnim hodnicima bumblea. 

Iste te večeri, kao da me Bog odbačeni pogledao (?), ugledala sam njegove slike na ovom sajtu za upoznavanje izgubljenih duša. Markantan, nekoliko slika u odelu. Jedna iz Pariza. Nijedna pored auta, nijedna iz Dubaja, kako moje klinče kaže, nekoliko za stolom, onim veeeeelikim, konferencijskim, pa sve njegovo ime pored, pa on nešto prezentuje. Crn, lepuškast, uredna bradica, kosica svezana u repić. 47 godina. Piše sve na engleskom, plus neki citati. Razveden, piše, ne želi još dece, a ne zna baš šta hoće. Tako piše, ima tamo, neko napiše da bi vezu, neko komb, on ne zna šta bi. Nema veze, kad mene upozna, shvatiće da želi vezu. Ja je, valjda, svakako želim. 

Ide, svajp desno, ide za cirka dva minuta mečččččč. 

Sačekam malo, koji sekund, da ne ispadnem baš očajnica pa pošaljem odmah poruku. I on sačeka koji sekund pa odgovori. Lepoo! 

Ozbiljno, baš lepo smo kuckali narednih pet sati. I sutradan skoro celog dana. Nismo mogli da se vidimo još, jer je on bio na putu po Makedoniji kod prijatelja. 

Ali, bilo je sjajno to dopisivanje. Doduše, vrlo brzo mi je rekao da nema 47 godina, već deset više, ali sam ja nastavila. Jer, sve se uklapalo u nemajstora, nemuzičara i nemagupa. 

I sećam se da sam se mnogo smejala, da je klizilo pisanje sa njim, da sam jedva čekala da dobijem poruku, a bilo ih je u izbilju. Bez seksulane konotacije, bez i nekog očiglednog muvanja, a opet, osećala se hemija iz svakog slova. Neko sa mirnom energijom, a opet vrlo inteligentan, vrlo pronicljiv, promućuran. Savremenih i feminističkih stavova, vrlo obrazovan, proputovao celi svet, vrlo bogat, za promenu. 

Smetalo je to što nije živeo stalno u Srbiji. Bio je iz Beograda, ovde rođen, odrastao, ne Srbin po nacionalnosti, ne pravoslavac po veroispovesti, ali to nije marilo, no, rano je otišao na zapad. Šest meseci tamo, šest ovamo, radi i putuje, nekretnine, ludilo. Nije me to privuklo, ali jeste bilo veliki plus, svakako. Neko koga ne bih morala da vukljam sa sobom. Ružno je to reći, ali posle nekih iskustava, bolje da ima on svoje. 

Bio je pun razumevanja. Ja sam u to vreme ponovo bila na lekovima za depresiju i anksioznost, a on je sve pažljivo slušao, davao savete, čitao o tome. Jednom, kada smo se čuli, još uvek se nismo videli, rekao mi je da sam mu postala draga, a meni je to bilo vrlo drago, kao da sam našla utočište svoje u nekom. Malo je meni trebalo da to osetim, posle svega i uzevši sve u obzir. Kakvi jaka, pa bila sam i više nego ranjiva i slaba. 

Video je on to. Nije zlopotrebljavao u tim razgovorima, zaista je delovalo da se trudi da bude prijatelj. 

I ja sam njemu bila. Da, imam i ja šta da ponudim, makar malo duhovitosti i da ga nasmejem s vremena na vreme. A jesmo se smejali. Mnogo. Baš dugo. 

Vodio me kroz mesta kojima putuje, a ja sam odbrojavala dane do njegovog povratka i našeg viđenja. Znala sam da svakako, ako kliknemo, imamo malo vremena pre nego ode na zapad na šest dugih meseci. I znala sam da nema mnogo šansi da ne klinknemo i znala sam da me čeka čekanje. 

Kada se vratio, dejt smo zakazali za sutradan, ja sam izabrala mesto, centar, kafić u koji često odlazim sa drugaricom. 

Potrudila sam se. Kosa, nokti, lice, sve na svom mestu. Animal prozirna košulja, braon pantalone, cipele na štiklu, vuneni kaput. Lepa sama sebi, nekako. Sačekala sam ga koji minut, tačno onoliko koliko sam stigla ranije, jer je i on bio tačan. Raširio je ruke dok mi je prilazio, samo smo se stopili u zagrljaj. Izgledao je baš kao na slikama, dosta mlađe za svoje godine, ne bih ni provalila da nema 47 da mi nije rekao. 

Pantalone, košulja, sako, patike. Sedeo je preko puta mene i smeškao se zagonetno. Pričala sam kao navijena, nervozna. On bi tek nešto prokomentarisao. A nismo dugo sedeli, možda oko dva sata. Onda krenuli. 

Zajedno prošetali do Narodnog muzeja. Tada sam primetila nešto što mi je zasmetalo, prvi put. Nizak, mršav, premršav, valjda sam videla tek kada je hodao pored mene. Bili smo iste visine sa mojim štiklama, možda on i malo niži, a sigurno je da sam mogla da ga podignem i ponesem usput. Ne, nisam volela sitne muškarce, nikada. 

Zagrlili smo se na rastanku i poljubili u obraz. Rekao je da ćemo se čuti. Gledala sam ga dok odlazi. Malo mi je bio i smešan. Morala sam da razmsilim. 

Našla se sa drugaricom, posle došla kući. 

Ne, neću dozvoliti da me fizički izgled odvrati od njega. Ok, nije nešto, ali hemija svakako postoji, osetila sam je, dopada mi se kao osoba, smejemo se zajedno, pričamo, neću sve da odbacim, jer je nizak i mršav. 

To je to. Čekam da se javi i da predloži ponovni susret. 

Ali, nije se javljao. Satima. Došlo je i sledeće jutro, a od njega ni poruke. 

Razmišljala sam. Možda taktizira, ali to ne liči na njega, ima 57 godina, pobogu. Možda je provalio da mi se baš i ne dopada fizički, prebrzo sam se okrenula. Možda se ja njemu nisam dopala uživo, ali valjda bi nešto rekao. 

Javila sam se ja njemu. 

I odgovorio je, vrlo brzo i vrlo šturo, hladno. I pitala sam ga da se čujemo i onda koji su mu utisci nakon viđanja uživo. 

Pa, nakon duže pauze, koja i jeste nagoveštavala nešto negativno, rekao je da sam se veoma lepo obukla, da imam ukusa, da sam vrlo ženstvena, interesantna, harizmatična, inteligentna, lepa u faci, ali da sam predebela za njegov ukus i preniska. 

Wtf, pa on je premršav za moj, i on je nizak, ali mu to nikada ne bih rekla. 

Dodaje, on je iskren. 

El treba da se sada osećam loše i što sam niska i predebela i što sam neiskrena, pa ja njemu ne bih rekla da ni on meni nije nešto, jer je, za moj ukus, premršav i takođe, nizak za muškarca? Da se osećam jadno i očajno, jer bih ja preko toga prešla, jer mi je važnije mnogo to što mi se ovako dopada? 

Da li mi se uopšte sada, kada je on to meni rekao, i dopada? 

Ćutim. 

Pita me šta ja mislim o tome. 

Ništa, rekoh. 

Pita me šta ja mislim o njemu, uživo. Mislim da si ok, slagah. Mogla sam i da budem iskrena, ali znam gde bi to odvelo, bolje da ćutim. 

To je to, promrljah, ništa, sve najbolje ti želim. 

A, pa ne, pobuni se čovek, ne, pa nije on rekao, kaže, da ne želi da bude sa mnom, samo da mu se ne dopadam, jer sam mala i debela. 

Aham! A morao je to da mi kaže, zbog? 

- Mislim da je ipak bolje da ne budemo zajedno! 

- Mislim da treba da oprobamo hemiju! 

Jebote, ja sam mislila da hemija postoji, bez obzira na ovo mršav debeo, visok nizak, al ko sam ja da se razumem u to, ja samo imam 41 godinu i jedno dvedesetak muškaraca iza sebe. 

- Kako da to oprobamo hemiju? 

- Da dođeš kod mene i da imamo seks, tako ćemo videti. 

Dobro, ovo je već kao da je crtao grafit po portuglaskim pločicama, pa se onda pokakio na isti, ja se stvarno izvinjavam što sam prosta. 

- To se neće desiti. Ne dozvoljavam ovo ponižavanje, 

I spusatila sam slušalicu. 

Onda je pisao i pisao i pisao, meni je mnogo mnogo i mnogo žao što sada nemam sačuvano i ne mogu da se setim, čak ni približno pa da parafraziram ili dočaram uz malo mašte, ali bukvalno deset teza, kao deset razloga zbog kojih mi treba da oprobamo hemiju, tj da se kresnemo, prosto nedoktorski i narodski rečeno. On je, jellte, doktor nauka, on se uvek izražava tako akademski, a ja sam, eto, pijačna muva, ja ovako naški seljački, E, u tom trenutku, kada sam dobila tu poteznu poruku, a i uopšte u tim momentima tog intelektualnog proseravanja, imala  bih neverovatni poriv da mu saspem čarapanski da odjebe. Onako, moravski, narodski, seljački. 

Al nisam, ja sam vaginica vanilica, dobra kao lebac, priprosta, a imam to nešto agrarno u sebi, šta ću. 

Ja sam samo ćutala i kulirala i malo se nervirala. 

Pa, kako je bio vrlo uporan i u tome da mi svaku od teza pojasni, jer sam valjda odavala ćutanjem utisak tupavosti, ne daj Bože da pomsili da nisam zaintersovana, to sam mu napisala vrlo jasno: 

- Ne želim. 

I onda nije pisao. 

Ali.....