I!

06.09.2022., otišla sam na selo. 

To je bila pametna odluka. Biću dalje od V, makar na nedelju dana, na selu je mirno, odlična atmosfera za razmisliti i malo se psihički oporaviti, a taman i da budem po celi dan sa sinom i sa roditeljima. 

Ja veoma malo vremena provodim sa svojim roditeljima. Nerviraju me, njihovi stavovi se urezuju kao brazde i bole iznova i iznova, svaki put mi vaskrsavajući superego i bacajući ga u ring sa zakržljalim idom, ostavljajući me posle da na krvavom bojištu ližem njihove izlučevine i lepim rane suzama. 

Dobri su ljudi moji mama i tata. Pošteni i korektni, plemeniti, pametni, to će vam svako reći. 

Mama, malo vrcava, ne voli žensku decu. Tata, sav i danas frajerast, se bori za ženska prava. 

Mnogo lepo. Divno. Licemerno, doduše, ali važno li je! 

Imaju divan brak. Ne mogu jedno bez drugog. Sada. U 2022, sa svojih skoro pa sedamdset godina. 

Mnogo su slatki zajedno, čuvaju se, vole, jedna savršena sličica za poneti. Džepna filozofija savršenog odnosa. 

Kako li sam ja ispala ovakva? 

Ha! 

O tome se ne govori. 

Znate, mene moji roditelji nikada nisu tukli. Znate, ja imam problem sa pamćenjem. Vrlo umišljam stvari tako i neke slike same od sebe uglavljujem u svoja sećanja. Ponekad, imam utisak da su me oteli vanzemaljci, pročeprkali po glavi i vratili me i eto, sada ja stvano nemam pojma šta je bilo, a šta sam umislila da jeste. 

Ono što je sto posto tačno i definitivna istina, ono što, doduše zbog različitih osećanja, ali napuni oči suzama i meni i njima, jeste to da su za sve što sam postala, što jesam i što nisam, oni zaslužni. 

Znam, znam, odgovornost, odrasla sam osoba, pa ne bih se ni preispitivala i tumačila i pisala godinama, da nije tako. Samo, moram i da razumem, da prihvatim. Da oprostim! 

Moram da im oprostim! 

Pre nego bude kasno! 

Oni mene nikada nisu tukli! 

Ni oni se nikada nisu međusobno tukli! 

Naša je kuća nedeljom mirisala na kolače, cimet i vanilu! 

Da, da! 

Vanzemaljci! 

Moj deda po ocu je bio treće dete svojih roditelja. Oca, vrlo bogatog i uticajnog četnika preljubnika i majke, što je decu štancovala, nameštala krevet mužu i njegovim ljubavnicama, rodivši bliznakinje izmučena preminula kada je deda još bio mali. 

Njega je čuvao kako je ko stigao i želeo, za njegovu krhku i emotivnu prirodu niko nije mario, kamoli za obrazovanje i talente što su zajedno sa zemljom i imetkom oca mu propadali. Oženili ga miradžikom, opet zbog imanja, a i da ga se reše, kada je bio još tinejdžer, a on se u nju zaljubio. Dobili dete, taman malo počeo da stasava uz tasta, prvog oca kojeg je zapravo imao, a ono krene rat, odvedu ga jedni, pa onda zarobe drugi, pa je malo na strani jednih pa drugih pa trećih, kako je ko jači pa pobedi i preostale preživele uzme za sebe. Iz rata se vratio kući, dobio opet ćerku, bivao ismevan zbog toga, a onda, kada je dobio sina, žena mu umrla na porođaju. Kada je isplakao sve što je za njom suza imao, a pošto je bila sramota da zbog mlade svastike ostane u tastovoj kući, uzeo je svoje troje siročadi, moje dve tetke i strica mi u krpama još, i povijene kičme se vratio ocu. I onda zna se, povijanje, moljakanje, treba hraniti i brinuti o toj deci, deda je morao i da radi, što na imanju što ovako, za koji dinar, jer kod njegovog oca ništa nije bilo besplatno, i da bude i majka i otac i sluga svome ocu. Oženio se raspuštenicom, sramotoom familije palih partizana, iz rata suprotne strane taman da pradedi mi sramota bude još veća, i ona dovela ćerkicu sa sobom, posle dobili i zajedničko čedo. 

Moga tatu. 

Pa, bio je razmažen koliko je to onda bilo moguće, u siromaštvu, jer ih je pradeda bukvalno proterao sve bez ičega kada je moja baba stupila u kuću. Tj proterao sam sebe, ali nije to sada bitno. Razmazile su ga više sestre, nego majka i otac. A moj deda se stvarno borio za tu decu, svu, za njihovo obrazovanje i budućnost. Pastorku voleo kao rođenu ćerku, udao je za najlepšeg momka u pet sela, ali ni to nije važno. 

Moj tata je imao kada se nije imalo. Za njega se moralo. Ako baba nekim čudom napravi pravu pravcijatu cicvaru, moj će otac da dobije najviše. Ne, jer tako kaže njegov tata ili mama, nego, jer mu sestre same daju. A i brat, posve skrajnut član porodice vrlom nepravdom, ali i to sada nije važno. Biće bitno kasnije, ali u nekim drugim pričama koje nemaju veze sa ovim laganim notama poslebračnog mi života. Elem, kasnije je moj tata i dalje imao za sebe sve najbolje, putovanja, da bira školu, fakultet, devojku. I deda je prilično bio u zapećku cele porodične bolesti verovatno neke f etiologije, pa ga moj otac i nije mnogo pitao niti se deda generalno uopšte šta pitao jednom kada je odslužio svoje. Naročito pošto se i sam razboleo "od pluća" i mogao samo da, konačno u patrijarhalnoj sredini sasvim prigodno, obavlja samo "ženske" poslove, po kući. I moj tata jeste, živeo u gradu kada je hteo, vraćao se na selo po potrebi, imao tu devojku iz komšiluka veoma dugo, voleli se, planirali svadbu, doduše devojka je bila iz vrlo gadne familije, ali, ako moj otac želi ko tu može šta da kaže. Ako neko i može, to njegov otac nije sigurno. Pa ga ta devojka ostavi i zatrudni sa drugim, pa on sam batali fakultet od muke, tuge i očaja i oženi se mojom majkom, slučajno fizički slikom i prilikom te bivše ljubavi. 

A moja baba po ocu je bila najstarije dete iz jedne od porodica što su bile politički aktivne i pre rata, čak se i štab nalazio u njihovoj kući, pa je bilo i logično da je otac joj bio u onih 100 za jednog što su ih Nemci pohvatali jednog jutra i odveli na Strelište. Tako, sa 12 godina je ostala siroče bez oca, rat provodila kako je znala i umela sa majkom i mlađom sestrom i bratom, ali, posle rata, uz sve nagrade i počasti, njihova je porodica postala jedna od najuglednijih u okolini i prosto su svi oni, deca, mogli da biraju momke i devojke iz drugih bogatih kuća. Zato se sa 17 udala u neko preko brda selo, za nekog po pameti znanog momka, u tipičnu najpatrijarhalniju moguću zadrugu gde je po starini bila šesnaesti član, a njena ćerka sedamnaesti. 

Znala je moja baba šta može i ko je. Umela je i brzo da misli. Umela je i sve da radi i da se snalazi i da prkosi i da odgovori. Lako bi njen svekar sa drugim neposlušnim i od svojih očeva odbačenim snajama. Ali, ako sa njom tako, saznaće njen stric, a zna se ko je on i šta bi uradio za svoju bratanicu. I tako, zapravo, plašio je se, što i jeste tipično patrijarhalno, jer nije to do toga jesi li muško ili žensko, imaš li pišu ili zemlju, nego koliku moć imaš. Sve je samo stvar moći. Naravno, oduzme ti tu moć nedostatak piše ili nedostatak oca ili zemlje, ali - kada su u pitanju partizanske porodice posle rata, u to blisko vreme tada, pa direktori nisu imali osnovnu školu. Što se neki tamo buzdovan od domaćina kome nije bio problem da pretuče stariju snaju i tako demonstrira moć, ne bi plašio mlađe! 

Uglavnom, kontala je to moja baba vrlo dobro, sav taj poredak stvari i vrlo ga koristila, uglavnom štiteći slabije. I svaka joj na tome čast što se same te zadrugarske pošasti tiče. 

A kontao je i njen svekar, pa je, kako bi je se malo rešio, poslao u neku kolibu, u brda, da bude uz umiruću babu, njegovu majku. Stare i bolesne su odvodili tamo, da umru, da se ne mešaju sa ostalom čeljadi.

I, moja baba, njena jednomesečna beba i ta baba odu u tu trošnu kolibu po ciči zimi. 

Primećujete da babin mužić čak i ne statira u priči. Njega je tata poslao vrlo brzo u Sloveniju, u vojnu školu, da postane šta - moćan, kad je već zapaženo pametan. 

Ništa, moja baba sačekala proleće da ta baba umre, uzela dete i pravo nazad kod strica, strine, majke i ostalih u kući. Ispričala sve stricu, jbg, tada nije bilo telefona da mu pusti poruku ranije na Whatsapp, i stric je tu ostavi kod sebe tj majke joj. 

Išlo to ok, doduše, da je bilo koja druga familija bila bi velika sramota držati udatu ženu u kući tako i još i njeno dete, ako njima se moglo. Sve dok se moje babe brat nije oženio, onda više ni kod njih nije moglo. Gde će ona da kvari bratu sreću! 

Prvo je preko nekih veza otišla za Beograd i dve godine radila za uglednu tadašnju porodicu čuvenog advokata toga vremena, kod koga je sa detetom i živela, a kada je jedan od prijatelja tog advokata hteo malo da joj pogleda ispod suknje, tresnula ga posred međunožja, uzela dete i Bog zna kako se vratila odmah u svoje selo. 

A onda pređe da živi sa mojim dedom, da mu čuva siročad i svoje dete povede. Naravno da nije pet para davala šta će da kaže taj svekar novi tamo, da mu nije ćutala i čak ga je i gađala loncima nekoliko puta, pa je on pokupio sve što se pokupiti iz kuće može, da im ni postelju ostavio nije, ni kozu jednu, a imanje predao drugim sinovima, te kod njih i otišao. 

U takvoj bedi moja baba počinje i sama da radi. Onda dobija nagradu za sve pretrpljene nepravde i svrhu svog postojanja, mog cenjenog oca, ljubi ga majka do neba. 

Muškim se detetom dokazala i pokazala svima. Svemir je granica! 

Sirota se samo prilagođavala da preživi, a neke okolnosti su joj išle u prilog, mada - sve su to samo mrvice na podu mučeništva. 

Bila je ona sasvim ok i prema ostaloj deci - svojoj i ćerkama moga dede. Malo više ok prema mom stricu, mada i to tek kasnije, a najviše i neuporedivo prema mome ocu, kome je i samom, pored takve majke, nebo bilo prenisko. I svi su bili daleko ispod, a jedina figura, poput Boga, koja je lebdela iznad, bila je njegova majka. 

Sve dok se nije oženio, a otac mu preminuo od raka pluća. 

Onda je sva moć bila u rukama moje babe. U patrijarhalnoj porodici do koje je moja baba vrlo držala, možda bi, logičnije, bila u rukama moga oca, ali, on je samo bio vršilac dužnosti. I glave porodice, a i muža mojoj majci, koja je, zapravo, bila u braku sa mojom babom. Vrlo nesretnom i vrlo neuzvraćene ljubavi sa babine strane. 

O majci ću drugi put. 

Ne mogu ja time da opravdam svoga oca. 

Moj otac je bio veoma slab, bio rastrzan između majke i žene, vrlo nesrećan i agresivan. 

Sa pet godina, dok sam brisala majkinu krv sa poda i zidova, odlučila sam da ja takva nikada neću biti. 

Neću se udavati. 

Neće meni nijedan muškarac, nikada, govoriti šta da radim. Neće me tući. Ako treba, ni dotaći me neće. 

Nikada ni zbog jednog muškarca neću da plačem. 

Kada sam imala osam godina, bila je slava, majka je napravila torte, stavila u frižider, nestala struja, torte otišle dovraga, baba tužila majku mi svome sinu kako je nemarna, sin njen poslušao majku i nastao haos. Na dan slave. 

Velika Gospojina. 

Ja se pobunila, ne dam na majku. Otac me odvede u kukuruz iza kuće i kaže mi da mu se čini da sam ista majka, a ako takva budem kada porastem (kakva?), on će me lično na tom istom mestu zaklati, kako ne bih sramotila i njega i nekog tamo budućeg muža. 

Subotom bih želela da spavam duže. Ako je otac raspoložen, moglo se. Ako nije, ide izbijanje bubica iz glave i spavanja do podneva, jer do mene će nastati poslednji ološ. Podne je bilo devet sati ujutro, pa bih u sedam već bila na radnim zadacima. 

U tim prvim razredima škole, kada je ludilo trajalo, urezala mi se cela ljubavna budućnost. 

A samo ja znam koliko sam u svemu tome počela da mrzim majku, jer je slaba, jer trpi, jer se ne razvodi i koliko sam, paradoksalno ili ne, zavolela oca. 

Pretrnula bih od straha pred njegovim krupnim zelenim očima. A, opet, najsigurnije sam se osećala pred tim krupnim zelenim očima. Nikada za te krupne mu zelene oči nisam bila dovoljno dobra, nikada, a i danas se trudim i od njih zazirem. 

I danas iz dna duše mrzim patrijarhat, slabost, igru moći. Mrzim položaj onih koji ne umeju da se izbore za sebe. Mrzim to što je mog oca pretvaralo u čudovište mog detinjstva. Mrzim što sam i sama postala ovakva i što sam i sama slaba. 

Ali, oca volim više nego samu sebe. Bez obzira na sve. 

Majku, ne, prema njoj osećam sažaljenje. Samo to. I mrzim što je tako. 

Mrzim njihov odnos do moje desete godine života, jer je učinio da zaboravim na emocije, na svoju žensku prirodu, odreknem je se kao nečega odvratnog, slabog, groznog.. Učinio da pomislim da sam mnogo jaka, da ubedim sebe da jesam. 

Bilo je tu i mnogo lepih trenutaka, mnogo. I ta baba, ona je bila divna prema nama, deci, prema meni. Ali nije došla ni jedna jedina nedelja, a da se u našoj kući, pred mirisa kolača ne oseti i miris nasilja. Uzimala bih knjigu onda, od pete godine pa nadalje, i bežala. U neke druge, lepše, zanimljivije svetove, tamo gde sam mogla da budem sve, ali ne tu, ne takva i ne kao slabašno ženstveno žensko. 

Ženstvena je i lepota. Ja, nisam lepa. Ne smem biti niti ću biti ikada. Da bi me muškarci gledali, birali, komentarisali, o, ne. 

Negde sam u onim krošnjama tamo u voćnjaku obesila svoju ženstvenost, ono što sam sa osam godina doživljavala ženstvenim. 

Vraćalo mi se to kasnije, kroz snove, ali o tome u nekom od nastavaka, još nije vreme. 

Sada, eto, pomišljala sam i da ću moje da odobrovoljim, posebno oca, ako budem što bolji đak. I zaista, pokazalo se da bi ih obradovale moje petice. Doduše, prag se povećavao, posle su bila takmičenja, nagrade, učenik generacije. Ja sam sa jedanaest godina videla na ulici najgoreg učenika iz mog odeljenja, kako ga majka grli i ljubi, i čudom se čudila kako je to moguće. Da on ima sve jedinice, a ona ga ipak voli! 

Mene moji, ubeđena sam bila, ne bi voleli ni kada bih jednom dobila četvorku. 

Negde sa mojih deset, jedanaest godina, desila se jedna od najtežih svađa i jedan od najvećih preokreta u našoj kući. 

Sestrama i meni su bile potrebne bele majice, za fizičko. Ove ih prerasle, ja svoju nisam, ali sam se mislila šlepati i ja dobiti novu. E, pa, nije se baš tako moglo. Tata se prilično ražestio, naterao me da obučem majicu, pošto je primetio da nisam uopšte porasla od prošle godine, i kada je potvrđeno da mi je taman, a ja i dalje htela novu, pocepao postojeću na meni. 

Ja sam se rasplakala, majka se, svakako, povukla, a baba istupila da još jednom kaže svom sinu, kako bi uvek kada je otac bes svoj iskaljivao na nama, deci, da će završiti sam. 

- E, moj sinko.... sam ćeš ti da ostaneš takav kakav si. Daj Bože da te pogledaju dok budeš umirao, ne valja ti to, sinko, ne na decu! 

Na ženu je mogao, za to je imao njenu dozvolu. 

Uglavnom, potrčim ja babi u naručje da me otac ne pocepa kao majicu mi, a on za mnom, baba ispred mene i dobije baba šamarčinu od svoga sina. A majka, koja se nije pokupila niti ikada postupila tako da mi se i učini da će da ode zbog nasilja koje je lično trpela, tada se samo okrene i krene se pakovati. 

Tišina. 

Molimo mi, deca, majku da ne ide. Gde će, kuda će? Pa onda tešimo babu, da ne plače. I ona se spakovala, preselila u bačvaru, odmah. Obe sede i liju suze, mi plačemo zbog njih, svi u raspadu. Većem nego ikada. 

Otac se negde sakrio. Ne vidimo ga tog dana, ni sledećeg. Zabrinuli smo se. Baba ga i ne spominje, samo zagnjurila glavu između dlanova i ponavlja kako je ona kriva, majka vileni po kući i pita se gde joj je muž, povremeno pita za babu, mi se razbežali kud koji, tražimo oca. 

Naravno, nije majka otišla. Nikada nije otišla. Ali, ako je ikada pomislila da ode, to je bilo tada. Držalo je bar sat vremena. 

Nađem ja oca. U vinogradu. Bila sam stvarno mala, sitna, jedva da sam se mogla primetiti između onih strukova. Vidim ga, sedi ispod vinjage. Približim mu se, sakrijem se tu iza praske, ćutim. Nije mnogo prošlo, primetio me, prišao, uzeo u naručje, podigao visoko iznad sebe, onda zagrlio najjače, mislim da i danas mogu osetiti taj stisak, i počeo da me ljubi dok su me kvasile njegove suze. Zvuči totalno patetično sada. Meni je samo pretužno. 

- Molim te, tata, dođi kući. 

- El mama tamo? Nije otišla? 

- Svi su tamo. 

- Idemo! 

Izvinio se svojoj majci i dugo se dugo, beskrajno dugo, izvinjavao mojoj majci. Od tog dana, nikada više nikog nije udario (jeste mene jednom, lažem, nisam posle govorila sa njim nekoliko meseci), sav novac je bio kod moje majke, ona je odlučivala o svemu, baba i majka mi su se daleko bolje makar prividno slagale, sve dok nismo otišli svi mi pa i posle, do babine smrti, opet, makar prividno. I majka je svome mužu lagano instalirala nevidljivu liniju od aorte pa do svojeg mozga, da mu doveka lagano krv ispija. Nikada više glas povisio nije na nju, ni u svađi, ni kada smo mi u pitanju, nikada. 

Od toga dana, tata mi je postao najbolji prijatelj i bio je to mnogo dugo. On je sa mnom razgovarao i o prvoj menstruaciji, i o zaljubljivanju i o seksu, o zaštiti, ne majka. 

On je hodao na prstima dok učim, spremao mi šta poželim jesti. On išao na roditeljske. I moram da primetim da je posebnu sklonost razvio baš prema meni, možda zato što fizički podsećam na majku mi, možda zato što karakterno podsećam na njega, možda jer je osećao koliko mi znači njegovo mišljenje, koliko ga, uprkos svemu, volim. Mada, nisam to uvek znala da pokažem. O, umela sam i ja, kao i majka mi, da ga maltretiram i ponižavam do besvesti. 

Da izvoljevam, da koristim i zloupotrebljavam njegovo kajanje i decenijama kasnije. 

Kao što i radim! Danas! 

Platio je, skoro pa životom. 2002 je imao dva infarkta, bio ranije po ratištima. Baba je preminula dok se on borio za život. Rekla je jednom da će život svoj za njega dati. Simbolično, i jeste. 

Plaća i danas. 

A plaćamo i svi mi. Deset godina agresije i nasilja za deset godina života. Samo želim da im oprostim, do kraja i zaista. 

Želim da ne budem ovo što jesam, osakaćena za svoju ženstvenost, za priznanje da sam slaba, sa odvratnom i vanzemaljskom mržnjom i odbojsnošću prema svemu što je tradicionalno, prema praznicima, zajedničkoj trpezi, doživljaju sebe kao nečije supruge, snaje...i mnogo toga još. 

2022, bila sam sa njima, roditeljima svojim i svojim sinom, sve mi se vraćalo. Gledala sam očeve krupne zelene oči i pokušavala da analiziram druge, identične, od V. 

I bila sam sve ovo gorenapisano, očajnički vapeći za tom svojom snagom, moći da makar V ostavim iza sebe. Pomislila sam da je najbolje rešenje krenuti dalje. Jer, ja sam snažna, ja ne dozvoljavam muškarcima da me slome, ja nemam emocije, ja ne patim, ja biram njih..

I pomsilila sam da bih mogla izabrati D. Setila se njega. Realno, nije mi na pamet palo to što je prošlo dosta vremena i na pamet mi nije palo da malo budem sama. 

Kontaktirala sam D. Da ne tražim sada poruke, otprilke sam mu poslala nešto kao da sam za to da se družimo, izlazimo, pa gde to odvede odvelo je. I on je pristao. Pa se vrlo brzo predomislio, kao, ima nešto tog dana. I kao, nisam postavila pitanje tako da odgovor bude potvrdan. Uglavnom, nisam se dugo bakćala time (možda je trebalo) i istog sam dana instalirala bumble. 

Družila se sa klincem, nervirali me moji samo svojim postojanjem, onda trčala tamo da tražim gram pažnje od nepoznatih muškaraca. Vrlo odlika jake žene! 

Bio je neki kao profesor, njega se sećam, nešto bez veze, kratko dopisivanje. Brzo sam provalila da je oženjen. I, bio je I. 

I je izgledao na slikama vrlo lepo. Onako, visok, ima bradu neku crnu, srednje dužine, zgodan. Na bumblu žene prve pišu, pa sam se i ja njemu obratila, a on pohvalio originalnost. Dopisivali smo se, bome, satima, o čemu, evo pojma nemam. Sto posto neke gluposti. Znam da mi se dopalo to kako izgleda. Eto, na slikama, eto, vrlo pohvalno i zrelo. 

Pozvala ja njega na kafu, kad se vratim za Beograd. E, pa da, pisali smo o selu. Ja na selu, ja volim kaobajagi svoje selo, a volim ga, nije kaobajagi, on voli selo, pa tako, šljivici i livade. 

On pristao za kafu. Predložio mesto i vreme, za dva dana. 

I je napisao da radi u državnoj službi, tako nekako. Dalje nisam pitala, delovao je inteligentno, na slikama se videlo da putuje i da se pristojno oblači, čak i da vozi vrlo moderan i moćan auto (nisam sponza, tate mi), što mi je bilo negde sumnjivo za državni posao, ali dovoljno da znam da nije lezilebović, klošar, tupson, narkoman i slično tome. 

Izljubim ja tu staraoca i staramajku, uzmem sina ispod miške i pravac na magarcu za Beograd. Zezam se, Vlaja je došao po nas. 

Sam rekla da moji i danas samo njega priznaju za zeta, jednog jedinog i neponovljivog, mislim po mojoj liniji? Nisam. E, pa, da spomenem. Vole se, baš, uzajamna lepa ljubav mog bivšeg muža i cele moje familije, što se za mene i njegovu familiju baš i ne može kasti, al ja sam svakako veštica, a Vlaja je dooooobro dete, ljubi ga bivša. 

Uglavnom, uvalim ja Vlaji klinca, idem na deeeeejt, sa I! 

Sva onako lepršavo srećna nađem i simboliku, zašto je baš I onaj pravi. I pa J, to je simbolika, jakooooo dubokoumna, znam, znam. I je njegovo slovo, početno slovo imena njegovog, a J mog. A muškarac ide napred, žena sedi pozadi u vozilu pa tako i prvo I pa J. J, da jebo me patrijarhat u glavu blesavu i simboliku ratardiranu. 

Mhm, vrlo sam jaka žena i osvešćena u nekim trenucima, ma onaj babin svekar i ja bismo se super slagali. U pojedinim trenucima. Retkim. Skoro pa nepostojećim. 

Skockala sam se za dejt. Obukla sam novu zelenu haljinu, dugačku, i isfenirala sam kosu. I majke mi sam ličila čak na smernu i bogougodnu ženu. I jedva sam čekala da upoznam I. Slušala sam malo moju satansku moziku, kako je Vlaja naziva, samo je metal mračnjak, pre dejta. Ljubav i smrt, malo mistike, malo gotika, malo i satanizam stvarno, malo crno ispod oka, malo i na nokte crno, malo crne sandale, malo crna kosa, malo mi crna srećna boja. 

Malo sam poskakivala dok sam se približavala Obilićevom vencu. 

Malo sam se onesvestila od toliko crne kada sam ga ugledala. 

"Moj I" je bio sveštenik. Pop. Obrazovani narodski pop. Kako hoćeš. Izašao na pauzu od sat vremena da se vidi sa mnom, u oltar ga ljubim. 

Ok, šta je tu je, idemo na dejt. 

Mislim, ja nisam baš odmah saznala da je on sveštenik, ali vrlo brzo jesam. Postidela se onog satanskog u sebi i prekrstila u sebi i tako odvažno pored Božijeg čoveka koračajući, uputila se nekom kafiću u koji on često izlazi na pauzu, kaže. Valjda, između dva krštenja. Satano, miruj! 

Pa tako, seli, počeli da pričamo. 

- Lepa si. 

Ja oblačić lagani, ma anđelčić. 

- Hvala. heh. Hvala. 

Ponizno i skromno. 

Malo o njemu, priča. Razveo se. Saznajem da popovi mogu i više puta da se žene. Lepo. Mislim, kul, super, šta da kažem. Da sam mislila da je crkva retardirana pa sam sada oduševljena. Gledam da li sam prekrstila noge kako treba, da l mi izviruju bataci, šta znam šta treba da gledam uopšte. Valjda sam Bogu mila, nije odmah pobegao. Pokušavam čudnim pokretima lica da izbrišem ono crno ispod očiju. Krijem crne nokte.

- A zašto si se ti rastala od bivšeg? 

- A? Hm! To bih zadržala za sebe! 

Kako da svešteniku pričam da smo se rastali, jer me nije seksulano privlačio bivši. 

I on hmće, ne sviđa mu se odgovor. Već vidim kako mi Sveti Petar upisuje smrtne grehe. 

- A proces razvoda, završen?

- Pa... mi smo živeli u vanbračnoj zajednici, nismo se ni venčavali. 

- Ni u crkvi? 

- Nismo. 

Grešna nam duša, Vlajo, nismo, sad mi jasno što nam Bog nije ni dao da se jebemo kao ljudi. 

- A jesi krštena? 

- Jesam, nisu me ni pitali a krstili me...

Shvatam da samu sebe pokopavam. 

Bolje da ćutim. 

- A dete? 

- Koje dete? 

- Pa tvoje dete! 

- A, da, imam dete, moje dete, šta? 

- El kršteno? 

- Nije! 

Mislim da bi me najradije osveštao onde da je poneo vodicu sa sobom. Svaki moj odgovor, jedan uzdah. Možda prima virtuelne udarce bičem od Boga, jer sedi sa jednom nevernicom, pa zato ustukne, boli ga. 

- A gde ti je dete sada? 

- Sa ocem. 

- Ostavila si ga da dođeš na dejt sa mnom? 

Nemam pojma da li je to dobro ili je loše, pa ćutim. Valjda jesam. A brte, pope, šta ćeš ti na bumble? Pa niko nije savršen. 

- I ti si ostavio crkvu da dođeš na dejt sa mnom. 

- Crkva je crkva. 

- Državna služba, putovanja na slikama, džipčina! Pusti ti gde je moje dete! 

- Dakle, bezobrazluk. Pa vi ste krive za raspad porodice, vi, žene, takve, poput tebe. Zaboravili smo ko smo i šta smo, zaboravile ste da poštujete muževe, da poštujete svetinje, tradiciju, živite u grehu, takve kao ti ruše ono sveto, želite da menjate nešto...

- E, ajde odoh ja! Hvala ti mnogo! 

Ustajem, ostavljam pet stotina dinara na sto za moju kafu, okrećem se i odlazim. 

Oterao je đavola od sebe. Mene, grešnu, neptrijarhalnu, krivu za sunovrat društva, što ne znam poštovati ni muža ni majku mu, ni svoju majku ni oca! 

Nek mi je rekao! 

Mislim da su do kuće sa mnom ponosno prošetale sve one, i moja pokojna baba, i majka, pa i otac, ma svi preci! Ne damo se, bre, preobratiti! Samo udri po crkvi, četnička patrijarhalna familijo mi! Dobro, baba je bila za druga Titu! 

Drugarica ja se sabrala, očvrsla u svojoj neveri i nastavila putem greha na bumble! 

V!

Glad na pločniku prkosi maršu smrti, 

sortira ljubav u crnoj kohorti...

Ono malo tuge, mnogo besa i ljutnje, ja sam ispisivala u stihove. Nalazila u vinu i tragovima po stanu inspiraciju. Delovalo je tako patetično. Ali, nisam imala snage ni za kakve akrobacije, bilo mentalne bilo u vidu bega, izazova. Ono malo smisla nalazila sam u tome da celu tu zbirku pesama posvetim njemu, bez da ikada sazna, naravno. Da dušu svoju izvrnem naopačke i rodim se ponovo. 

Sve ostalo, bila je praznina. Prazni i teški koraci. Odzvanjanje tuđih reči. Besmisao. Paralisanost za svakodnevicu. Za samu sebe. 

Muzika, vino, pisanje, prebiranje po srcu. Ili pameti. 

Nisam ja boem, nije to ta muzika. Što bi rekla moja drugarica, međugradska. Nisam ja alkoholičar, nije to to vino. To ispijam sopstvenu krv. Nisam ja ni zdravo emotivna, nije to patnja, to je samo nemoć da stanem ispred same sebe, da se suočim sa samom sobom. 

Uvek me je najviše bilo sramota upravo od nje. Od sebe. 

Nikako da ona savršena oprosti nesavršenstva i glupostima onoj drugoj, nikako da se ona druga dozove pameti i prihvati odgovornost. 

Prva kažnjava, druga plače. Između njih planina. Planini kraja nema. Besmislu kraja nema. 

Neka prava ja, u jednom trenutku nastala između ove dve, kao sudija ili zauvekni svedok njihovih svađa i besova, stajala je na vrhu te planine, spremna da skoči na dno. 

A ne, nije to bilo zbog V. To je bilo, jer sam dozvolila da se pojavi V. Bilo je, jer me V ne voli. Nebitno je šta ja osećam prema njemu. Bilo je, jer me niko ne voli. Bilo je, jer ja samu sebe ne volim. 

Bilo je, jer ne znam ni ko sam ni šta treba da volim. 

Bilo je, jer sam već skočila. Nije svako dno isto. A po svakom može i da se puzi. 

Dok sam ja puzala, saplitala se, skakala na isto to tlo iznova i iznova, on je, znala sam, bio sa njom. 

To moje saznanje je bilo poput magle. One nekrštene, da, poput kipa, onog savršenog, što sam ga na dnu klesala. 

Čvrsto poput stava da moj život nema smisla. 

Istinito? Zar je bitno? Zar je iko mogao da me ubedi u suprotno, makar drugačije? 

Opet si polivao smokve stihovima

za neke bele ruke sa drugim krstovima. 

V je meni pričao ranije, o njoj, veoma često i iscrpno. Isto je bilo leto, a ona došla u komšiluk. Mnogo mu se dopala. Videla sam sliku, naravno, iskopala fb profil, sama. A ima i on na svom profilu jednu sliku sa njom. Slao mi je pesme koje je napisao za nju i o njoj. Drugačija je, meni ni nalik. Visoka, mršava, smeđa, prepametna, kul. I ona se za njega zainteresovala, smuvali se pri kraju leta, odmah iznajmili stan, on ostao tamo, u Zagrebu, živeli zajedno par godina, opet se jednog leta i rastali, ali na potpuno ludi način i po njega veoma bolan. Da, i mene bi bolelo. Šta ako je ona opet tamo? Šta, ako su opet zajedno? 

Pa znam da sada sve zvuči suludo. Onda nije. 

Znam da je trebalo da slavim što sam ga se rešila, da me boli uvo gde je i sa kim, ali nije bilo tako. 

I izdržala sam tri nedelje pre nego sam mu poslala kilometarsku poruku. Bilo je mnogo osude u njoj, prostrla sam se tu lepo i nisam očekivala odgovor. Samo da meni bude lakše. 

Eto, neočekivano, odgovor je stigao veoma brzo, kroz par minuta. Da je svestan šta je uradio, da razume moju ljutnju, da je dosta razmišljao, da mu je žao što me je povredio, sve tako. 

Onda sam ja odgovorila, pa je jedna poruka sledila drugu. Rekao mi je da je mnogo loše zdravstveno, već sledećeg dana. I pitala sam ga šta mu je. Srce, pritisak, znojenje, nema gde da kupi lek, a i ne želi, želi da umre tamo ako treba, ali više neće da koristi taj lek. 

Koji je to lek, zaboga i zašto želi da umre? 

Mora da mi priča detaljnije. Moramo se čuti. 

Hiljadu sam puta guglala i sami lek i iskustva i sve u vezi njega, da sada snage nemam ni da se setim tačnog naziva, a i ne želim. Znam da počinje na slovo S i, kako će uskoro postati vrlo važan lik u ovoj mojoj priči, u daljem tekstu ću ga tako i zvati: S. 

Lažem, znam tačan naziv, znam sastav, znam sve, ali ne želim ništa sada osim prostog slova S. 

Nekada je lepše živeti u neznanju. 

Pričao mi je svoju priču. Posle tog bolnog raskida sa njom, koji se, ispostavilo se, desio leta 2021, on nije znao kako da preživi i šta će sa sobom. Želeo je da umre, nije bilo smisla (zna li iko bolje od mene kako je to), razmišljao kako da nastavi sa životom, vratio se za Beograd, sve je bilo sivo, pisao je..

Toliko sam se nalazila u tome da nisam mogla da ostanem imuna. 

I onda ga je kontaktirao neki poznanik i tako. Tako je to tada bilo, rekao mi je. Po prvi put u životu mu je bio potreban beg, jer bi se, u suprotnom, ubio. Roknuo je u sebe malo heroina, pa još malo, pa tako svaki dan...Pa je onda otišao na lečenje malo, gde su mu rekli da uzima taj lek, na s. A lako se navući i na taj lek, i onda nije dovoljna doza koja ulazi u cenu lečenja. 

Lek na crno košta 2000 dinara u Srbiji. 

Da, 2000 dinara. 

Kada ne uzme samo na par sati, ima glavobolje, razdražljivost, malaksalost, znojenje. 

Iako mi nije baš sve bilo jasno, bilo je daleko jasnije. 

I sada je tamo, prvo leto posle nje, imao je nekih 15 000 dinara tj oko 130 evra kada je otišao, ali tamo je lek s skuplji i teže ga može nabaviti i to je bilo dovoljno tek za par dana. Sada je bez leka i prolazi kroz apstinencijalni pakao, a da to ne zna niko, ne ide na plažu, sedi u hladu, hvata internet i eto, ima potrebu da priča sa nekim. 

Ja, spasiteljica odbačenih, dobijam svoju svrhu postojanja. 

Ja ću mu se naći, sa mnom će pričati, kako bi se izvukao. Ja ću znati kako napreduje, ja ću o tome sve da pročitam, sve da naučim. Ja ću. Ja ću da uzmem bolovanje, a odavno nisam ni kadra da radim bilo šta, ja ću život da posvetim njegovom izlečenju. 

Avgust 2022 je odmicao sporim koracima. Svaki dan pun psovki, neke su i meni bile namenjene, ali sam znala da ja veze sa time nemam, samo mu je teško. Mnogo jauka putem telefona, mnogo boli, mnogo spazama koje sam prolazila zajedno sa njim, toliko da sam i sama osećala grčeve. U pola noći, cele noći, bilo kada.. Bilo bi mu bolje, pa bismo pričali malo i normalno, pa bi, pošto sam tada tražila stan, rekao da nađem neki da budemo blizu, pa sam i našla, na par minuta hoda od njega. Pa bi rekao, kada sam nabavila mače pa mi pobeglo i izdajnički se prebacilo kod komšije, kako će mi uskoro on doći kao ljubimac. Pa bi mu bilo mnogo bolje, toliko da smo se zajedno radovali potpunom izlečenju i prolasku kroz njegovu krizu i bol, pa bismo pravili neke planove, pa bi mi povremeno on rekao neke od njegovih, a koji su uključivali mene. Mene, kao njegovu. 

Uh. 

Maštarila sam o susretu, do detalja zamišljajući ga, o tome šta sledi. O nekoj epskoj ljubavi. Bila sam ok, sve je odjednom imalo smisla. 

Negde desetak dana uoči njegovog dolaska, stanje mu se odjednom pogoršalo. Bilo je čudno, nije bilo nemoguće. 

Skidanje na suvo nije uspelo, završio je u hitnoj, jedva došao sebi. Tako mi je rekao, ja nisam imala izbora nego da verujem. 

Može da se skine, ali ne na suvo. 

Nego samo uz s. 

Molila sam ga da ide na lečenje čim se vrati, ja ću biti uz njega, držati ga za ruku, ali, govorio bi kroz jauke, tada je kasno. Pitanje je da li će i jedan dan da preživi. 

Desetak dana pre njegovog povratka za Srbiju, ja sam nabavila njegovu i adresu pošte mesta u kome se nalazio. Desetak dana pre njegovog povratka, ja sam otišla u menjačnicu i westernom mu uplatila novac da ima za nekoliko leka s, kako bi pregurao taj dan. 

I tako pet narednih dana, svakog jutra, prva misija, otići i uplatiti mu novac. Ne više od za tri dnevno. Da se ne predozira. I odjednom je bio mnogo bolje. 

Ali, i dalje je morao da se skine. 

Zauvek. 

Shvativši da mu činim medveđu uslugu, sada svesno da to radim, morala sam i sama da napravim plan. On njega vajde bilo nije. Njemu je bilo jedino bitno da dobije svoje i pretekne dan bez bolova. 

Pričali smo, čitala sam o skidanju sa s uz s, sve sam smislila. 

Imala sam nešto ušteđevine. Znala sam da sam na bolovanju, da će mi sledeće plate ili kasniti zbog toga malo ili ću ih dobiti za par meseci, dakle, da je to novac od kojeg moram da živim i ja i dete mi u narednim mesecima, i ipak mu uplatila 1000 evra da uzme koliko već je potrebno leka s, i da se za desetak dana konačno skine sa toga. 

I bio je mnogo zahvalan. 

Da nesreća bude veća i da mi vrlo bude jasno kakvo sam sranje sebi napravila, tih sam dana imala ogromne neočekivane izdatke i na drugim stranama, nije mi vraćen depozit na koji sam računala, vlasnik postojećeg stana je tražio još kirija unapred, dete je imalo zdravstvene probleme za koje je bilo potrebno mnogo novca, mojima je trebao novac koji sam morala da im dam, ukratko, ušteđevina je nestala, sasvim. 

Osim one tamo na onom računu koju, očigledlno, dobro da nismo podelili, jer.... ne želim ni da mislim o tome. 

Da bi se lekom s skinuo sa leka s, bio mu je potreban mir. Zato, plan je bio da se uopšte ne čujemo neko vreme. I nismo. Posle par dana, poslala sam poruku. Nije odgovorio. Sledećeg dana ponovo. Sada jeste, glasovnu. Na plaži je, uživa sa klincima, super mu je. 

Čekaj, bre, kako je to moguće, pitala sam, kad si pre bolje, zar ne ležiš u mraku i skidaš se? 

Ništa. Samo sledećeg dana razdragana poruka da je super, kuvaju pasulj, javiće se posle. I nije se javio. 

Javio se za pet dana, loše je i nema više leka. Nije uspeo da se skine. 

Kretenu jedan, lažovu, debilu, ni pokušao nisi. 

Borba sa vetrenjačama i nalet razuma. Šta si to, jebote, uradila? 

Koliki si majmun ispala po ko zna koji put! 

- Ne želim više da te čujem niti vidim u životu! 

Morala sam sopstveni život da čupam sa dna. Nije bilo baš lako. Nije bilo ni mnogo snage. 

- Nemoj ikada da si mi se više obratio! 

A jeste, čim se vratio, da se vratio, i eto, odmah smo se i videli tu u kraju, pošto smo sada živeli u istom, i nije bilo ničega iz moje mašte, samo mi je tražio opet 2000 dinara. 

Nemam. Jbg, nemam. Kupiću ti cigare, kupiću ti da jedeš ako nemaš, iako znam da imaš, ali za to, ne više. Nikada. Radi šta hoćeš, umri ili živi, ali ne. 

Čestitao mi je rođendan, rekao da bi da mi da poklon. I došao i doneo ga, odveo me na večeru, odakle mu novac, pojma nisam imala. 

Odveo me u restoran kineske hrane, dok smo naručivali i sedeli tamo, večerali, bilo je nekako i lepo. Ličilo na predah. Sedela sam tako preko puta njega i pitala se, prvi put, da li mi je on sada uopšte privlačan. Nisam znala odgovor. 

Posle se vratili, kod mene, na tortu, a torta je prerasla u celonoćni razgovor, kao nekada. 

O njegovoj familiji. Neću da iznosim, zbog tih ljudi. Neverovatne priče. Da li je išta uopšte istina, da li mi samo daje deliće istine, pitala sam se. 

Svakako, kako se neko zbog raskida navuče na heroin sa 40 godina? Zar nije malo...nemoguće? Kakva je onda i koliko nestabilna i sa kojom dijagnozom premorbidna ličnost? 

Pitala bih, ali ja sam bila previše princeza po njemu, previše strejt sva, da bih razumela te dubine ljudske patnje, te tanane slamčice od kojih je on sačinjen. Zapravo, malo plitka i površna da skontam. Ja nisam doživela rat, ja nisam bila izbeglica, ja nisam živela na rubu egzistencije u nekoj sali za fizičko, ja nisam strahovala par godina da li mi je otac živ, ja nisam videla ubijene ljude po napuštenim kućama, sa četrnaest godina doživela da granata raznese mog najboljeg druga, nisam otišla u dečiju bolnicu i tamo se srela sa vršnjacima sa pola glave, bez ruku, nogu.... Ja nisam bila živo meso i živa meta. Ja nisam gazila po ucrvljalim ljudskim leševima i gledala za zid zakucane ljudske šake. 

Zato, rekao je, ja to nikada neću razumeti. 

Nikada skontati koliko su zlo njima ti Hrvati i taj rat naneli. 

Ok. 

Ali, ja ovako glupa i dalje ne kontam da ti, tako istraumiran i tako mrzeći ih, ostaneš u gradu iz kojeg su te proterali isti oni u čiju si ćerku bio zaljubljen do koske, sa kojom si živeo, dve tri godine, nebitno više, i kada te ona tako ostavi, da tek tada se rokneš heroinom, sa 40 godina! Jbg, ne kontam. Onda si bio mnogo poremećen i pre tog raskida i pre tog heroina... 

Zašto te je, uopšte, ostavila na takav način, odvratan, grozan, kako ne bih učinila ni nekom sa kim sam bila dve nedelje, kamoli par godina? 

Šta si joj to uradio?

Mislim, on je uporno tvrdio da ja to sve prosto nisam kadra razumeti, da moj mozak drugačije radi, da ja nemam kapacitet, a ja sam se i dalje pitala, verovatno jer sam glupa, pa stvarno ne razumem ništa. 

Kasnije te noći moga rođendana, kada smo još jednom pretresli rat i 95 i raskid 2021, posmatrala sam ga kako spava. 

Lep - jeste. 

Sve ostalo, stane u zagonetku. 

O, da, rešiću te, V, ne zvala se ja .......

Pogled je nestao na nebu iznad terase, tople septembarske noći. Tužno je bez zvezda. Prazno. 

Ali ja ih skidam, lagano, po jednu, 

za tebe, za noć, da nazdravimo kome..

A ti, ti spokojno spavaš i sanjaš je, lepu, 

za nju činiš šator na polju nepočinome...

Rešiću te, V, strpljenja samo! 

Mnogo zajebana stvar inat. 

Osveta, još zajebanija! 

G!

 Imali smo mačku, kada sam bila dete. Došla bih iz škole, sela za sto da jedem, u podrumu prilagođenom letnjoj kujni, otvorena vrata uvek, pa uđe mačka. Umiljava se, mjauče, ja je šutnem. 

Ne znam ni da li je ikada od nekog dobila nešto lepo, osim par komadića hleba dnevno. Mačića nikada nije bilo, a uvek je bila trudna. Nije me zanimalo kuda odlaze, kako to da nestaju. 

Jer, ako bih se prepustila stalosti, sve bi stalo. 

U prvom osnovne je drugarica iz klupe dobila jedinicu, tada je to bilo moguće. Ja sam dobila peticu, to je jedino ikada i bilo moguće. I drugarica izašla na odmor, smeje se, a ja plačem. Plačem, zbog njene jedinice. Jer sam zamislila kako je učila, kako će je sada ta loša ocena demoralisati, kako će raspršiti sve njene snove, videla je za dvedeset godina sa motikom u ruci dok joj se lepota topi i sjaj plavih očiju klizi niz upale obraze. To što se ona dečije smejala, to ona nije želela da prizna da joj je teško, i to sam razumela. I ja bih stisla zube kada se o meni radi, kada ne bih, u retkim trenucima, bila savršena. Onda kada bi me majka pozvala imenom, otac rekao da moramo da razgovaramo. Nema plakanja. Nema ni suze jedne. Kriva sam, mogu samo da budem ljuta na sebe i dam sve što mogu i ne mogu da budem bolja. Ali, drugi, tada, da, isplakala bih im sve do petnaestog kolena što je doprinelo jedinici, na primer, i do petnaestog u budućnost, što će propasti zbog te jedinice. 

Posle škole bih joj najavila svoj dolazak, ona bi se obradovala, odmah sa vrata bacila stvari i pohitala njoj. Misila je da dolazim da se igramo, ali nisam, već da uči, da je preslišavam, da nauči sve savršeno i sutra dobije makar četiri. Negodovala bi, bila bih dosadna, do uveče ponavlajla, ako drugačije nije išlo, jedno te isto, da joj uđe u uši. I stvarno bi ona, ako ne sutra, a onda ubrzo, popravila ocenu, jednako zbog nje bivala uzbuđena kao i zbog jedinice, a ja sam skakala od sreće. 

Dok se ocena ne popravi, o njoj bih razmišljala. I sve moje je nestajalo. Jer, ja ću lako. Ja mogu i da samo slušam na času, ja ne moram da se igram posle škole, ako i dobjem pet minus, lako ću popraviti, ako me i izgrde roditelji, jer nisam kod kuće, lako će me opet zavoleti kada im odnesem pet petica u istom danu. 

I tako je bilo za sve. 

Dok nisam čula kako sam ona što sve što zna je naučila iz knjiga, i to od onih zbog kojih je moje detinjstvo stajalo, pa i te knjige čekale da budu pročitane, dok me nisu razočarali. I dok mi roditelji nisu još jednom predočili izbore koje imam. Sa jedne strane motika i krave, muž koji me tuče i pijanči, sa druge strane škola, odlazak sa sela, fakultet, posao, samostalnost. 

Ta dva sveta nisu mogla da se susretnu. Drugo je bilo garancija da se prvo neće desiti. A da bi se desilo drugo, nema mesta za slabosti, sažaljenja, emocije. 

Postoji samo cilj i oko njega se sve vrti. 

Odreći se slobode zarad konačne slobode. Neke tamo, nekada. 

I tada, sa osam godina, počela sam da sanjam jedan te isti san, svake noći, i sanjala ga do pre mesec dana, i verovatno ću ponovo. 

Leto je, dolazim kući, otvaram vrata kapije one stare na selu, levim sam stopalom na stazi, desnim zakoračim, ali me ne spusti na tlo, već nastavljam koračati u vazduhu. Sve više i više i dalje i dalje, i prelepo je i neverovatno, jer mogu gde hoću, svet je mali, dišem, putujem. Završavao bi se na livadici u čuki, tamo gde bih svakako još od pete godine života odlazila da pobegnem od svih, sa knjigom u ruci i obično, suzama u očima, vlažnim stranicama dok se ne desi beg...

Povremeno su isplivalale te moje slobosti, emocije, kroz sažaljenje, uglavnom. Očigledno, ne prema mačkama. Prema starijim ljudima, bolesnim, invalidima, žrtvama, izbeglicama koje su pristizale svakoga dana, bogaljima, siročadi. Nečemu što mogu samo da sažaljevam izdaleka. Tu sam počela i da pišem, i uvek kada bi me savladala bilo tuga ili radost ili ljubav, pisala bih, pa bi prošlo. 

Prema cilju se išlo sigurnim koracima, i što su koraci bivali sigurniji, to je i potreba da se kanališu emocije bivala veća. A i one su se menjale, negde sa šesnaest sam se dobrano zaljubila, a to nije smelo da se realizuje, bez obzira da li je taj dečak bio zainteresovan ili ne. Onda sam pisala najviše i shvatila da mi to treba, baš, da moram uvek da budem zaljubljena u nekog. I bila sam, uvek, on nije morao znati. Ako nisam, našla bih razlog da budem, u onog koga i slučajno izaberem. 

Naravno da ne bih znala šta ako bih bila izabrana. Pa sam se trudila da ne budem. Sa 17 godina sam imala 37 kg, ličila na dečaka iz komšiluka, a ne na mladu devojku, tako sam bila sigurna, zaštićena. 

I šljakalo je to, fino, kasnije bi neke od zaljubljenosti i bivale realizovane, ali nisam smela da mi bude mnogo stalo, sve dok ne stignem do onog cilja. Cilj je bivao sve dalji i dalji, što sam mu se više približavala. Ne, jer nisam mogla, već zato što sam shvatila da mnogo mogu. Pa su svi pređašnji snovi, ispunjeni, bivali smešni, premaleni. 

Tek sa trideset i nešto, desilo se nešto. 

Vlaja i ja smo se vraćali iz šetnje i svratili do njegovog nekog profesora, a profesor je imao kutiju na stolu. U kutiji tek omaceno njih nekoliko i njihova mama. I to je bilo to! Plač, kao da su vekovi kroz mene isticali. Odmah "rezervisala" dva macana kada ih mama ostavi. Ma, sve, ako ne nađe drugi dom za njih. Kod kuće zamišljala bol mačke koja traži spas ispod strehe, izvinjavala se i onoj mojoj što sam je šutirala i svim ikada živim bićima pored kojih sam protrčala, a da ih ni videla nisam. 

Udmoli smo mi i te mačiće, i mnogo njih još, sa ulice, iz kontejnera, livada, smetlišta, pse takođe, štenad su mi u dvorište ostavljali, jer su znali da ću poslednje pare dati pre za njihovo nego svoje lečenje. 

Ali, nije me to ometalo, ne bi mi život stao. Pomsilila sam da sam konačno naučila kako sa samom sobom, kako uskladiti razum i emocije i da jedno može sa drugim. Naravno, na pamet mi nije palo da nikada nisam imala prilike da to naučim i da sam to trebala mnogo ranije učiti, da me samo drma majčinski instinkt, da možda stvarno volim životinje, ma ne. 

Utuvila sam da se desila magična zrelost. 

I onda se to nije zaustavljalo na macama i kucama, bilo je i komšija kojima su sekli struju, pa bih organizovala dobrovoljnu pomoć, nudila se tamo i vamo, ali šljakalo je, uz druge obaveze. 

Posle razlaza od Vlaje, poremećaja emocija i svega ostalog, volje, nagona, bila sam opet osmogodišnja devojčica koja pomaže drugarici sa jedinicom, ali uz jednu važnu razliku - nije bilo cilja. Samo besmisao, dugo kuvana najvrelijim suzama tamo u onoj mojoj radnoj sobi, u jutrima u kojima bi mi jedina misao bila da ako će tako biti zauvek, onda bolje i da ne bude. 

Mene da ne bude. 

Bez cilja i bez smisla, ja ne postojim. 

Tu sam morala da pronađem i jedno i drugo u drugima, pa se u sveopštim poremećajima i to isprepletalo. Mada, i ranije sam ja sebi davala na značaju, kao što sam i napisala, i baš se tako može protumačiti, možda samo to i jeste. 

Tripovanje da si nešto baš mnogo bitan i da imaš moć da menjaš tuđe živote, onih koji i ne traže pomoć, ali se usudiš dati sebi pravo da ti o tome odlučuješ.

Pa u poremećaju i gubljenju cilja i smisla, to tripovanje bude baš onako trip. Ali zaista, kao beg od života u kojem si kukakvica da pomogneš samom sebi i učiniš bilo šta, u tuđe živote gde bi se pronašla svrha. 

Kao, oni te pljačkaju, a tebi lepo, jer si koristan. 

Mnogo dobar trip!

Nikada nisam znala da koristim svoj mozak. U pravu su bili, svi, sve što mogu tiče se palamuđenja i knjiga. Dalje od toga, ja sam prosečni duduk koji je prilično uspeo da sjebe sve mu pružene šanse da postane eto kao neko, danas neko, ovde neko. Sada je tu i pitanje želje i inata i društva i turbo folka i tako dalje, ali da sam sjebala, sjebala sam, dosta toga. Posle se podigla, naravno, fora je da sjebem, pa da isplivam, zašto bi bilo lagano kada nije zanimljivo onda, o čemu bih pisala. 

Šta bih osećala, bila bih tek prosek neki, a naravno da sebi dajem pravo ne doživljavati se prosekom. 

Prosek je dosadan. Moj život ne sme da bude dosadan, tj, ako je dosadno, sjebi. Dosadno je vrlo relativno i verujem da bi mnogima bilo izuzetno tako, recimo, i sada u pet ujutro ovo pisati, ali meni nije. Ipak, dosadno mi je da imam neki sređen životić koji treba samo da živim. 

Kao, dobro si dete, onako, poslušno i fino i super je to, al bude i dosadno, pa ajde malo samo da pobegnem sa deset godina od kuće, samo malo, na jedan celi dan, tek toliko da roditelji pošize, ali ne pozovu policiju. I tako da mlađa sestra, promišljeno, zna gde si, ali zapretiš da ne sme da kaže i znaš i da će je pitati i da će ćutati i da će znati onda mama i tata da si joj zapretila i da si tu negde, ali će svakako da šize. 

Kao, super ti ide istorija i nešto kao malo pobeđuješ na takmičenjima, ali sama odlučiš da te to više ne vozi, ne obavestiš nastavnika koji orgazmično očekuje još jednu pobedu da knjigu uzela u ruke nisi i imaš ravno nula poena, a on se još i cima, jer misli da greškom nisu upisali desetku ispred te nule. On se cima, ti se kikoćeš u sebi. 

Kao, prirodno si matematički smer u Gimnaziji i kao blistaš iz nekih prirodnih predmeta, a odlučiš se za nešto levo, gde samo imaš pet, ali eto, tako bi ti nešto. 

Kao, na žurci drugarici priđe lik i priča sa njom, a tebi samo tako dođe i obesiš mu se oko vrata i žvalaviš se sa njim cele večeri i nemaš pojma zašto baš on, ali eto, tako, bitna si, jeboteeee! 

Kao, smuvaš lika da izgubiš sa njim nevinost, jer si čula, pazi, čula si, da je dobar u krevetu. Buzdovan ladno i ne provali da si nevina, bude ti dno svakog dna, ali odlučiš da ostaneš sa njim još, da svačemu te nauči, bukvalno beleške vodiš u sveščici nakon seksa, i to ti nije dosta, nego daš i sve od sebe da se u tebe zaljubi taj nezaljubivi, jer eto, tako, ti tako hoćeš i svet će, ako treba, da stane, jer ti hoćeš. I desi se i lik ti kaže da te voli, a ti ga odjebeš, jer ti nije više zanimljiv. 

Kao, ne padneš ni jedan ispit nikada i onda ti samo pukne da je to smor i padneš ono što niko nikada nije, u istoriju faksa uđeš kao neko ko je neke 2004 pao eto. 

Čuj pao, tresnuo! Sa užitkom i osmehom na licu. 

Kao, smori te i to studiranje i što sve možeš, pa kreneš da izlaziš kao idiot, ali bukvalno praviš budalu od sebe u izlascima, policija te vozi kući, jer te nalaze pijanu u parku. 

To je malo i koketiranje sa onom slobodom sve. I gore bih ja, da sam smela da odstupim od cilja. 

Koliko ja volim slobodu! 

E, kao čvrsto rešiš da nećeš da imaš decu, ne želiš decu, ali stvarno. Nije da ih ne voliš, ali ni u ludilu ne možeš sebe da zamisliš kao neku majku i tako to, pa kada ipak, sa 36, ostaneš u blagoslovenom stanju, a svi ti govore da je trudnoća rizična i da je prekineš, i gde bi najlogičnije bilo da to i uradiš, ti baš rešiš da ćeš na svoju ruku i da si od svih pametnija i da svi ti profesori pojma nemaju, pa čitaš studije danonoćno i rodiš to dete na kraju, i svi kažu kako si mnogo hrabra, a ti samo luda. Srećom sam bila u pravu, pa je evo živ i zdrav i nije mentalno retardiran i nema tri glave i šesnaest bubrega, kako su predviđali. 

Samo je razmažen i mnogo inteligentan i lep, ljubi ga majka! Ne dao mu svemir da majka reši da ga oženi, ima da bude šeik sa kamilama i izdržava celu familiju sa mamine strane i tatu. 

A i tata je sa mamine strane. 

Elem. 

Kao. Kao. Kao. 

Kao, odjebe te onaj što je u poremećaju emocija i volje i nagona, kako je tamo na papiru bilo lepo napisano, bio smisao tvog postojanja i ti rešiš da je sve to bez veze i smor i glupo da ti sada patiš tu za njim i očajavaš. 

Kao, moraš da uradiš nešto, ma rebra će ti popucati ako se smiriš, sedneš i razmisliš. 

Kao, čula si da postoji ons. Kao, eto, ti ćeš da probaš kako to izgleda! 

Kao, mora da te radi lik. 

Kao, malo, makar. 

Otvoriš tinder. Nađeš lika. Dovoljno da se bavi muzikom, radi te. Zatvoriš tinder. Kreneš da ga muvaš, jer si mučenika (baš je mučenik, haha) prethodno našla i dodala na fb. 

I tako. 

G je bio normalan i prosečan lik tinderaš. Šta hoće - pa samo to, ali ne samo to, jer neće da to bude tek samo tako, nego i ovako, da ne bude plitko. Nema problema, srećo, pobrini se da bude duboko! 

Dopisivali se dva dana, mislim da smo sto posto pisali o pravilima šaha i nuklearnoj fizici. Posle se dogovorili da idemo na kafu, ali tu u kraju, pošto se praktično tražio neko sa "manje od km" daleko. Pa pala kiša, pa smo hteli da odložimo, pa smo odložili, pa je on baš i bio ok, i zvao me par puta i možda je i zaista hteo da priča o nekim normalnim stvarima, jer mi je rekao i kada mu je rođendan i pitao kada je meni i o detetu svom govorio i tako. Al šta će to meni, ja imam cilj. Znam, bre, šta hoću i idemoooo! 

Par fotki uveče mu poslala, svog naučnog rada, dabome, i on došao da razradimo teze. 

Baš smo ih temeljno razrađivali više puta te noći. 

On posle otišao, a ja stavila i ons u CV. Bravo za mene! 

Ladno se i javio sutradan! Fin momak. 

Ja shvatila da mi ons i nije nešto i da me ne vozi to i da više nikada neću ni sa kim. Mislim, ons. 

I tako, napisala par pesama, kao ja sam fina i partijarhalno vaspitana i kao neću da se predamlažnimvrednostimaovogagradaipostanemovakva. Ljudi se možda i lože i kažu woooow kako je ona super, tako moralna i bogougodna, a mene samo to ne radi, prosto, a imam u CVu. 

Done! 

V!

 27. mart 2022. , nedelja

Osmeh me sačekao i kada sam se probudila. Znala sam da će nešto lepo da se desi, nisam znala šta. 

Tata je trebalo da dođe sutradan, da bude par dana kod mene, pričuva klinca i posle da ga malo ponovo odvede kod njih, na nedelju dana. Radovalo me to, baš su mi retko dolazili u posetu. Naravno, nijednom od kako sam izašla iz kuće gde sam živela sa Vlajom. 

Pored toga, još me držalo to što se D javio odmah nakon dejta i dogovarao sledeći, sada ne zato, jer sam se nekom dopala, već zato što je on pametan izbor i ja ću da budem pametna i sve tako. 

A, zapravo, pravi razlog veze sa pameću imao nije. V je pogledao stori sinoć. Klinke li od 40 godina! 

Ništa, provodila sam nedelju uz neke serije, telefonske razgovore sa drugaricama, povremeno gledala fb. 

V je promenio profilnu sliku. Wow! 

Jebote, wow, promenio profilnu! Šta će sada da se desi, da padne internet!

Javljam drugarici da je V promenio profilnu. Spušta mi slušalicu. Nema pojma, ona ne shvata koliko je to bitan podatak. 

Pa je menja ponovo, oko 15h. Hm, zašto li? Oko 16h ponovo. Dolazi mi klinac, dovodi ga Vlaja, delim sa njim da V menja profilne fotke. Gleda me belo! Niko ne kapira važnost. Valjda ni ja, al biram da mi je bitno. 

Odlazi Vlaja, ostajemo dete i ja, V opet menja profilnu. A, pa, ne može tako. 

Pošaljem ja njemu poruku. 

"Dokle više! Smiri se, lep si na svakoj fotki, obožavateljke lude ovde!" 

I, odmah, on odgovara. 

" Posmatraš, a? Oživela si?" 

"Da, ja sam veštica, ne samo da sam oživela već ti i mućkam magije" 

" A umeš li da smućkaš sledeće: uzmeš jednu džezvu, naspeš dva dl vode, staviš da se kuva, pomešaš sa dve kašičice nes kafe, dve kašičice šećera, dodaš dva dl mleka i da bude kofa kafe spremna za pola sata?" 

" Wow, mogu!"

"I nemoj da mi umireš sada tamo. Znam kako razmišljaš!" 

"Što bih umirala?"

"Već skačeš od sreće, On dolazi, ON dolazi, ali ON dolazi" 

I jesam skakala od sreće, bukvalno. Brzo sam spremila klinca za spavanje, bilo je oko 19h, taman, uspavala ga, skakutala usput, skuvala tu kafu i čekala ga. Par puta se javio da će malo kasniti, kasni mu prevoz. 

Kada se pojavio već je prošlo vremena, ali taman onoliko koliko mi je bilo potrebno i da ja pripremim sve što treba, nije baš da sam očekivala dolazak. Osmeh, kez od uva do uva, njegov, i sada ga vidim na vratima tog stana kako stoji, smeška se i pogleda što me parališe. 

Ulazi, kao da je malopre izašao, po mleko, hleb, kao da živi ovde, kao da nije ignorisao poruke, danima me izbegavao. Mislim da sam previše uzbuđena da bi mi to smetalo. 

Zagrljaj. 

- Tiše samo, dete je tu, spava! 

-Pa zašto mi nisi rekla, da mu kupim nešto?! Mogu da ga vidim, samo na kratko? 

-Pa, da, ok, možeš. 

Pošto je bacio pogled na moje dete kako spava, bar se lažno razneživši, vratio se u sobu dobro mu poznatim putem i priljubio uz garnituru, i prošli put je sedeo na istom mestu. 

Dajem mu kafu, sada je dobra, smeška se. 

- Ne, ne želim ništa više, ne poslužuj me, sedi ovde, ajde, tu sam! 

Priča mi kako je proveo taj dan. Neki drug, Kotež, kod njega je bio.. Nešto u vezi posla. I ne slušam ga, već gledam kako mu se pomeraju usne i kako ljubi onu šolju pri svakom gutljaju. 

- Zašto se nisi javljao? 

Tišina. 

- Zašto si došao? 

Tišina. 

- El ti bilo dosadno, pa zato si svratio? 

- Eto, zato se nisam javljao i zato sam došao. Isti je razlog, ti! Ne samo tvoja nesigurnost, nego sve to, ti nisi dobro... Zašto mi ugađaš. zašto me se plašiš! Implementirala si svašta u mene, pročitao sam sve poruke, više puta. 

- Šta sam implementirala? 

-Sve! Idealizovala si me. Tebi ne trebam ja, već iluzija..

- A tebi? 

- Hahaha, ja u iluziji živim. 

- Ništa te ne razumem. 

- Pa, znam, jer si me idealizovala i sve tako gledaš. Vidi, ne mogu ja tebi sada sebe dati celog, kakav jesam, pa je i bolja ta idealizacija, za tebe. 

- I dalje te ništa ne razumem. 

- Ne bi mogla da me podneseš, da podneseš istinu. 

- Kakvu istinu? 

- Pričam ti o sebi, celom, nije vreme da ti se dam ceo, ranjiva si, tek izašla iz te vanbračne zajednice. moraš da ojačaš da bi mogla da budeš sa mnom, pošto to želiš. 

- Rekao si da i ti želiš da budeš sa mnom....

- Pa tu sam, eto, tu sam.. I biću tu, uz tebe, od sada, mogu ti pomoći, mnogo toga sam već prošao..

- Misliš, sa onom bivšom? 

- Mislim generalno. 

- I šta to znači, hoćemo biti u vezi, pokušati? 

- Ne u vezi, ne možeš ti to, pričam ti upravo, tebi veza i ne treba sada. Mogu da budem tu.

- El se ja tebi makar malo sviđam? 

- Ma, bre, pa da! Draga si mi mnogo, pre svega! Bio bih sa tobom sigurno pre 15 godina, da si htela. I sada bih, mnogo više si mi i draga ovako, i da, ima tu nečeg i postoji hemija, to je evidentno, i ti si tako sva vrcava, ne znam kako si uopšte sama i malo takva, samo si psihički loše i ja sada nisam za tebe, a nisi ni ti za mene. 

- Opet te ništa ne razumem. Nudiš mi prijateljstvo? 

- Nedefinisanu vezu, eto, sa tendencijom da bude drugačije. 

- Šta je to, lepši naziv za kombinaciju? Opet si došao da se kresnemo i opet se nećeš javljati dok ti ne bude frka pa ostaneš praznog imenika pa sam opet dobra ja..

- Ja nisam ni prošli put planirao seks, sada sigurno nisam došao zbog toga niti mi pada na pamet da se jebem sa tobom dok ti dete spava u drugoj sobi, a došao bih svakako i da mi nisi prećutala da je on tu, samo bih mu nešto kupio. 

- Nego? Ne privlačim te dovoljno da bi uopšte spavao sa mnom!

- Kako inteligentne devojke mogu biti tako glupe! 

Štrecnulo bi me to "devojka", jer sam sebe doživljavala godinama kao ženu, Vlajinu ženu, gde sam sada ja opet devojka, majko mila! Iz kog sveta ja dolazim, iz kog sveta ti dolaziš, jesmo li ikad i pripadali istom nekom svetu! 

- Pa šta je to nedefinisana veza? Da guglam? 

- Pa kao da smo u vezi, samo nema obaveza..

- Znači, imaš već devojku? Dobro, sad je sve jasno! Ili ti se sviđa neka druga, a ja sam rezerva.

- Ti stvarno sve ubijaš tim svojim nesigurnostima. Ne, nemam devojku i ne sviđa mi se druga, nudim se da budem tu, pobogu, dok se ne središ dovoljno da budeš ok. 

- Misliš fizički?

- Da, mislim i fizički, ti i ne možeš da se središ psihički dok se ne središ fizički, i da, ako je pitanje sledeće šta ako naiđeš u međuvremenu na nekog ko te prihvata takvu, ok, budi sa njim, nemam ja ništa protiv toga da si ti srećna, ako tako možeš da budeš srećna...

Počinjem, odjednom, osećati ogromnu glad. Pravu, izistinsku. Jesam li uopšte nešto jela? 

- Gladna sam! Hoćeš da odeš da doneseš pizzu, da naručim..

- Pa, ok, hoću. 

Pola sata kasnije, bio je napolju, dala mu kintu da ode po tu klopu, zajedno da jedemo. Bila sam i previše zbunjena, ali i previše srećna što je tu. Razmišljaću kasnije, sada mi je samo lepo što je došao. Posle, kada ode, o svemu ću natenane, što je rekao o meni i za mene! 

Ništa, vratio se, večerali, namestili garnituru za spavanje, spremili se za isto, uključili film, sklupčali se tu da gledamo. 

Nije me nijednom poljubio od kako je došao, želela sam to, ništa više. Ok, bila sam uz njega, gledali smo film tako, zagrljeni. 

Nisam želela da iniciram prva. 

Palo je par "leptirića" tokom trajanja filma, onda je on nešto pričao o tom filmu, zaspali. 

Ujutro je otišao rano, pre sedam, rekaviši da mora da ide na posao danas. Lep kiss na rastanku! 

Vidimo se, reče, uskoro, ne brini, ne razmišljaj. 

Vratila se u krevet i probudio me klinac pola sata kasnije. 

Regularan dan, uključujem se i radim, klinac šeta okolo, Vlaja ide po mog oca na stanicu, dolaze kod mene, pijemo kafu, Vlaja odlazi, usput pita šta se dešava, kratko kažem da sam razgovarala sa V, tata ostaje, završavam posao, družim se sa ocem. 

I stiže poruka od V, da opet svrati ili da prošetamo, svi zajedno, on, njegov pas, moje dete i ja. 

Ljubazno zahvaljujem na ponudi, kažem da mi je tu otac, biće par dana, bla bla, vidimo se pošto on ode. 

U tih par dana jesmo razmenjivali poruke, javljao se normalno, bila sam super, ali nisam razmišljala. Ne znam, rekla sam sebi da neću i da se sve odvija svojim tokom. 

Donela samo odluku da krenem na power plate, odem frizeru, malo se sredim. 

I nismo se videli do četvrtka, tada su otišli moj sin i otac, V je znao da odlaze i unapred smo se dogovorili da se vidimo uveče, da prošetamo. 

Javio se nešto oko 20h tek. Uobičajeno, kako sam. 

Ok sam, vidimo li se. 

E, da, da, potvrdio je da želi. Ali, ima problem. Posle posla je svratio kod sestre, koja živi jedno pet, šest stanica dalje od njega, i kod nje je zaboravio ranac. A pre par dana mu je još tražio neki drug 2000 din na zajam, mora da mu da, treba mu za dete. I sada on mora do sestre po ranac u kome mu je i novčanik i novac, što bi potrajalo, morao bi i da sačeka sestru da dođe kući, dakle negde oko 23h bi bio done, pa onda bismo se videli, ako ne bude bio mnogo umoran. Ili, ako ja imam da mu pozajmim na jedan dan 2000 dinara, onda bi odmah dao tom liku, i mi bismo se videli. I eto, ako mi nije glupo, pošto on baš želi da se mi vidimo što pre, da dođem do parkića, dam mu novac, on će da odnese čoveku, i on živi u blizini, pa ćemo mi da šetamo. 

Da, bilo mi je glupo. 

Da, baš mi je bilo glupo. 

Ali, pa, svakom može da se desi. 

Zašto od majke ne traži, sa njom živi?! Hm, ok, možda mu je glupo, ne znam, možda je i pohvalno što mu je glupo da traži od majke. 

A nije mu glupo da traži od mene! 

Nemam pojma, on čeka odgovor. 

Važi, ajde, donosim ti dva soma. 

Odlazim laganim srnećim korakom i isto tako zablentavelim srnećim srcem koje udara kao ludo, u parkić, nalazimo se, dam mu kintu, zahvaljuje se, odlazi da da da drugu, čekam ga, zamišljam ludu erotsku noć, vraća se, šetamo da, ali prema mom stanu, samo zaobilaznim ulicama, usput se blesavi i peva naglas, skakuće, zeza me nešto, vidno je srećan, a ja sam isto srećna, jer je on srećan što ide kod mene. 

Nije bilo erotske noći. Bilo je par "leptirić" poljubaca i njegova, opet, dugočasovna priča o svom životu u ratu, dolasku za Srbiju, izbegličkim ranim danima, ocu sa zlatarama po gradu, školovanju u malom mestu i nekom starijem liku koji je bio malo džanki, ali sasvim kul lik i kojeg je obožavao. 

- Koristiš ti narkotike, možda? 

- Ma ne, nekada davno, kada sam bio klinac, probao sam sve. Odavno ne, to je zlo, pa vidi mi fb profil, juče sam stavio status o tome i kako decu treba zaštiti. 

Da, jeste, stvarno, videla sam to. 

Nikada ja to smeće ne bih ni pomirisao. 

Ne bih ni ja, ni to smeće ni one koji ga mirišu. 

Zaspala sam posmatrajući u prigušenom svetlu njegove krupne svetlucave oči. 

I pitala se nešto, kao u magli se iznad mozgića pojavio upitnik. 

A on je bio budan i kada sam se ja probudila oko osam ujutro, skuvala nam po kafu, opet se ušuškala tu pored njega, posmatrala roletne i neki prizor krovova sve do Voždovca tamo. 

- Radiš danas? 

- Pa ne, frilensujem, kažem ti, danas neću. 

- Ideš do sestre? 

- Aha, da, kasnije ću, moram, pa da se vratim da ti to donesem pare..

-Ma opušteno za to, nego ono, pitam koji su ti planovi za danas..

- Aha... 

Nastavio je da gleda nešto, neki film, ja se uključila da radim. 

Pa je bio gladan. 

Dala mu pare, otišao da nam kupi doručak. 

- Možemo mi ovako da živimo, bejb, ti radiš, ja te poslužujem! - nije bilo prvi put da kroz hahahahaah provlači slične predloge. 

- Mi nismo ni u vezi, morao bi više da se potrudiš..

- A da se spustim sad dok imaš sastanak tu ispod stola, skinem ti gaćice i masiram te jezikom, bi li onda? 

O čemu ti, čoveče! Imali smo seks jednom, jednom, pomišljam da si impotentan, pomišljam svašta, ljubimo se na blic...

- Neka, snaći ću se sama i za jedno i za drugo. 

Ubrzo ga je zabolela glava. Postao nervozan, jako. Morao da prilegne. Morao da ode kući. Nije mogao do sestre, ona je daleko, kući, da se naspava. Moj krevet nije dovoljno udoban. 

I ništa, nije mi vratio kintu tog dana, nisam ni očekivala. Mislim da se nije ni javio do kraja dana, možda ni sledećeg. U subotu je opet pitao da se vidimo, ali sam ja već imala nešto planirano sa drugaricom. Možda bih joj i otkazala, da nije pitao pošto sam već krenula. 

A u nedelju sam opet leškarila, pisala, napisala i njemu neke pesme, o, da, imam sada čitavu zbirku Mirku njemu posvećenu, skro pa celu, pljuštali su stihovi svakodnevno. Uglavnom, bila sam izašla vani do Hrama iz nekog sada mi nepoznatog razloga, verovatno samo da protegnem noge, kada je, zamisli, pozvao! 

Nikada nije do tada zvao. 

Lep razgovor. Onako, nisam ni kontala otkud sad to, ali bilo je baš prijatno iznenađenje. Nešto o meni, kako vidi napredak, kako sam ja sjajna osoba, kako je lako biti sa mnom (!), pa onda o njegovom poslu tom gde frilensuje, o prethodnim karijernim uspesima, nagradama, pohvalama, sati i sati, on priča, ja mentalne orgazme divljenja ređam, sve uzdišući mu bravo u slušalicu i tako. Onda o tim zlatarama koje su imali, kako je tu prodavao sjajno. To mi je i ranije pričao, i uopšte je vrlo rado, vrlo često, veoma opširno i o svemu u vezi sebe govorio, da mi je prosto bilo drago što mi, ipak, eto, daje sebe, polako. 

Mora da je to to, polako mi se dozira, prati me, posmatra, da vidi da li sam spremna za vezu za njim! 

Šta bi drugo i bilo! 

I kome su sve pozajmljivali novac dok su imali zlatare i ko im je sve dužan ostao i kome su sve oprostili dug velikodušni i onda, pobogu čoveče, pa neću valjda ja da budem sada jajara, mislila sam, i da mu spominjem onih 2000 dinara. Dobro, i za cigare 350 i za doručak 500 i za cigare ponovo još 350, pa 3200. Al ne, pa ja sam kul. To je ništa za njega, a i za mene. 

Nije spomena vredno! 

Uveče je opet došao i bilo je seksa. Onog, malo otpozadi pa malo sa strane, malo pipne koliko mora, malo ja njemu oral jer mu treba, ali nije on sebičan, kaže, nego mu mnogo lepo kada ja to radim (a ja rastem od sreće) i bez ijednog jedinog poljupca. Čak mi je sklanjao glavu kad bih mu se približila, i ono, gurao je naniže. 

Baš mi je bilo, ono, strava! Ma, nikad bolje! 

Plakalo mi se. Osećala sam se kao droljetina koju je pokupio negde. Al ćutala sam. 

Zagrlio me i zahrkao. A ja sam ovog puta ostala budna i pitala se da li je do mene. 

Otišao je rano, pravo na posao od mene, uopšte nisam mogla više da pohvatam da li radi od kuće ili iz firme ili na gardilišta ide ili ne, ranac nisam nikakav videla. 

Ode on i ništa, osta nekakav gorak ukus u ustima, da ga sada ne upoređujem baš. 

Nakon toga, ništa, par dana se javi kratko samo da je u gužvi, kontam da radi. Poštujem, ćutim i ja, javiće se kad može. 

I javi se, negde opet tako u petak, pred kraj nedelje, ima veoma loše vesti. 

Ja se presekla, možda je u bolnici, povređen, umrla mu majka, pregazio ga auto, ostao bez ušiju, otkdu znam...

Ne, bolestan mu je pas, plače na telefon, jako je bolestan. Tešim ga nešto. 

Nije mu tu majka, nije ni sestra ni njena porodica, svi su otišli kod zeta gde već, u Vrnjačku Banju ili whatever, a on nije primio platu, nema kintu da ga vodi vetu, umreće mu pas. 

Dobročiniteljka prepodobna zaštitnica pasa i mačaka od ranije, ja, pita ga, logično krajnje sasvim, koliko mu para treba. Osam hiljada dinara! 

Ajde, šta je to za mene, znam i da ne može da ostavi psa samog dugo, brzim koracima hrlim Višoj poslovnoj do njegove ulice tamo iza, dajem kintu, razmenjujemo leptirić kiss, vraćam se sva srećna. jer imam svrhu postojanja. 

Pas je bio bolestan još sedam dana, svih sedam dana su njegovi bili tamo gde već i trebalo je za lečenje i za veta još ukupno 10 soma dinara, sve mu uredno odneto tamo do ulice, samo me kod sebe nikad nije pozvao. Bolestan pas, ne bih ja ni svratila, da ne uznemiravam psa! 

Posle je pas ozdravio, videli se, pas mi se zahvaljuje, skakuće okolo kao da nikad i nije bio bolestan, ja sva srećna, samo što i ja ne poskočim što sam još jednoj kuci spasila život. 

Mislim da mi je fotografisao i poslao da vidim sve pohvale koje je dobijao kao uzorni radnik istog tog dana i prepričavao kako je više puta briljirao. Jao, što sam bila oduševljena! Pričao mi je kako je uspeo da sredi sva dokumenta za tri dana, možda sedam, a ja ono, oduševljavam se, pas me gleda zbunjeno, nema veze, samo nek je živ i zdrav. I kako je ipak napustio višu školu, ali je zato upisao i drugu, i nju napustio. Wowwwww!! Svaka mu čast, mislim, kako je on svestran, jebote. Pa mi onde u parkiću recituje Svetkovinu, a ja vršim ponovno baždarenje nervnog sistema i međumozak mi baguje i hijazmice se sapliću same o sebe, i silazim tako sa uma u neki park, providan i dubok i nama znan... 

Kad je došao do pletisanke, morala sam da uskočim i sama mu pokažem nešto moje totalno naspram njegove, inferiorne svestranosti, te smo je izrecitovali naizmenično. Koji poetski svrš! Laza bi bio ponosan, a neko je uveliko pleo mrežu u mojoj naivnoj glavudži. 

Uglavnom, brzo posle, moj sapatnik u nedefinisanoj vezi, prestaje da radi kao frilenser. 

On, tako genijalan, je izvisio. Lično sam sve nagrade videla. Skotovi neopevani. Kreteni bre, zapadnjački fašisti, takvom čoveku i kapacitetu da daju šut kartu. 

A živi sa majkom, i mala mnogo mami penzija, i mama radi dodatno sada, od odmah, da prehrani sebe, sina i psa, i meni bi mnogo žao te staramajke što ide ujutro na posao i rmbači i donosi posle sinu cigare i psu hranu za pse. Baš tužno. 

Ja bih umesto nje išla, nego imam svoj posao. Ali, mogu da joj pomognem tako što ću njenom sinu da kupujem cigare. Dva boksa nedeljno, mnogo puši, jer je sada ostao bez posla. 

Dobro je bilo što je izgubio posao, češće smo se viđali. On je uporno tražio nešto drugo, išao je i na nekoliko razgovora, uredno mi je sve prijavio, ali ništa. A bio je super, stvarno, mnogo sam mu pesama napisala, a on meni izrecitovao sve čitanke iz Gimnazije uzduž i popreko i onda, kada je trebalo da se malo zagrebe i po svetskoj književnosti detaljnije i kad sam se namunjila za Šekspira i Jesenjina, on prešao na Vudu Popaja, pa mi recitovao njega po celu noć. 

Ponekad smo pevali Crvenu jabuku, evo me noći, idemo do dna, tamo gde ljubav počinje! Sve sam pesme naučila za jednu dugu crvenojabučnu noć. One koje nisam znala, neke sam naučila ranije. Generalno je voleo jabuku, pa sam je i ja, logično zavolela. A Bolero mu bio ispod nivoa. Znao je samo da je Isidora bila Jesenjinova devojka, isto poznata književnica. A šta ja tu njega da ispravljam, ima ažurirane podatke čovek, ma wow!

Mislim, da mi je rekao da je Jesenjin lično bio rvač koji skače motkom u vis, ja bih samo ispustila uzdahčić i jedan bi pandičak preminuo tamo negde. 

E, a uvek ga bolela glava ujutro, mnogo mnogo, i morao bi po doručak, ja dam kintu, on kupi, nema kusura, poskupele kifle, poskupelo mleko, sve poskupe mnogo brzo. Bar nisam morala u prodavnicu, sve mi on te kupovine obavljao. A džeparac je standradno bio 2000 dinara. To, jer je majci rekao da su mu već isplatili sve zaostale zarade, a nisu stvarno, nego da se majka ne nervira, a kad stvarno isplate, on će meni sve da vrati. 

Više nisam ni računala koliki je to iznos. 

Na mesečnicu nedefinisane veze sam ga izvela na večeru. Imao je tu neku trenerku koju je nosio stalno, bi mi žao, ja tako menjam garderobu, pauverplejtujem se, doduše, zbog njega, da mu budem lepša i da me pita da mu budem prava devojka, a on nema šta da obuče. 

Uzela sam čekove, otišli smo u Rajićevu, opelješili je. Tako, ali taj dan je bio zaista poseban i moram da mu posvetim malo više pažnje, zaslužuje, i čak toliko da me malo, ali samo malo, grize savest zbog iznošenja istine. 

Dugo smo putovali dvojkom od Vuka do Rajićeve. Mazio me u dvojci, baš mi bilo lepo. Baš sam se nekako do tada skroz sažalila na njega, baš sam porasla u svojim očima kao svetica, i tu su se negde na toj relaciji rodila i neka stvarna osećanja. Zavolela sam ja njega, jbg. Stvarno. 

Posle je izgubio telefon, pre kupovine, pa je sa mog telefona zvao svoj broj i, kad se neko konačno javio, predstavio se kao moj momak. Sada ja mogu da se smejem i sprdam sa samom sobom, ali meni je tada to mnogo značilo. I posle, kada me grlio dok smo čekali bus i pričao o meni kao o svojoj devojci, letela sam. 

Naš seksulani život je bio za mene oskudan. Ne, jer ga nije bilo, bilo ga je dosta. Ne, jer je on bio loš, nije, naprotiv. Nego, jer, nije bilo poljubaca, uopšte. I generalno, nije ih bilo, samo poneki rastanak sastanak leptirčić i to je sve. 

Smetalo mi je samo to. Posao će naći, i da mi ne vrati kintu, nema veze, ali ovo mi jeste bilo važno. Samo što još uvek, mislila sam, nije bilo vreme da pričamo o tome. 

A što se kinte tiče, raslo je to, svakodnevno. 

I stalno, stalno, njegove glavobolje. 

Pričao mi je o tome kako je išao psihoterapeutu, ne jednom, mnogima, o grupnim seansama, individualnim, svakakvim. Toliko da, uzevši u obzir i njegovo pevanje posred ulice, to da je više puta glumio prosjaka na ulici, sve fb objave koje veze sa razumom nisu imale (imam li prava da pišem o razumu), nije bilo druge no da posumnjam da ima neku F. 

E, koju, trebalo je dokučiti. 

I, da, da, da, padalo mi je na pamet, i sa drugaricom sam razgovarala, i ne samo da mi je padalo na pamet, nego sam negde u dubini sebe i znala. I čučalo je skroz gore na kori to saznanje, ta nisam ja glupa koliko sam se svojski trudila biti, ali ne - ne smem da uništim magiju neku. Nešto. 

Da sam bar imala realni razlog zbog kojeg sam odlučila da mu verujem. Ne verujem, da lažem sebe. 

Ali, jesam, znala sam. 

I, posle, u trenucima kada me popusti vajb, kada mi kaže kako sam ipak jako malo smršala ili nisam uopšte, kada mi da do znanja koliko je lepši od mene ili pametniji, samo nije imao sreće u životu, jer - rat i 1995 i izbeglištvo i sve posle i sve pre, tada sam dopuštala onim roletnama tog podstanarskog doma da spadnu i da mi tama preplavi nabujale emocije prema njemu ili nečemu, i tada je jedina preostala bivao strah. 

Ogroman, donosio je opet cupkanje nogom, svrab po celom telu, bubuljice ispod pazuha pa do kukova, paralizu za sve ostale misli i radnje. 

A, sa tom paralizom su dolazili i problemi. Ako se ne bi javio dan ili dva, paraliza bi baš toliko i trajala, i sve bi stajalo. U mom životu nema mesta stajanju, sve je brzo, sve se dešava. Pa bih bila ljuta na sebe, dodatno uplašena samom sobom, nervozna zbog same sebe, tužna do besmisla svog bistvovanja ne u toj vezi ili šta god da je bilo, nego uopšte, pa bih se samo brecnula na majku što me je uopšte i rodila. 

I na samu sebe što postojim. 

I problemi su se ređali, i zaostaci u svemu, i još nervoze i još straha i još očaja i još ljutnje i još malo besmisla i tuge. Da, one tuge, one. Dobro mi poznate. 

A onda sam svesno te velike probleme menjala za manje. Što se nije javio, voli li me, značim li mu, hoće li me pitati da mu budem devojka. 

I volim ga. 

Da bi išta uopšte imalo smisla, morala sam ga voleti. Ne malo, ne obično, mnogo! Previše! Epski! 

Pisala bih ja njemu, da mi piše, da se to dešava, kada mi je već sve ostalo stalo i još se samo malo provlačim na samu sebe onakvu kakvu me ljudi znaju. Znaju, a svi se već pitaju, i to znam. 

On bi, isto tako, znao moju dozu. Prećutno smo trgovali preciznim merama za očuvanje ono malo postojanja. Opasan je to teren. 

Tako mi se ponudio da ide sa mnom za Novi Sad, ja sam morala poslovno tamo. Zaista sam mu bila zahvalna. Te večeri sam odlučila da mu priznam osećanja. 

I jesam, pažljivo me je slušao i odgovorio da je slično kod njega, da se slaže i da smo eto sada u pravoj vezi. 

I ja sam bila srećna i zaspali smo zagrljeni, po prvi put, i ja sam u njegovom zagrljaju plakala. 

Trebao mi je Vlajin i zagrljaj mog deteta. Trebao mi je moj dom. Trebala sam i sama sebi, da samu sebe zagrlim. Njegova mi ruka oko struka ništa nije značila i to što sam mu postala devojkom. 

I ujutro je opet bio neraspoložen i bolela ga je glava, kao i uvek i otišli smo za NS i u povratku isto, i više i ne spominjem novac, ali on se podrazumevao. 

Nije ni trebalo više da me pita. 

Ne, nije mi bilo glupo zbog toga. Glupo je preslaba reč. 

Tonula sam. 

Vraćao me je sin jedino u normalu neku, te sam pokušavala da se tako i lečim. V je svakako rekao da sam ja roze kantica za polivanje koja poliva druge, a nikako sebe ne krpi, a on je, V, on sam, kantica koja samu sebe poliva. Mislila sam o tome dok sam slivala stihove njemu ili sebi upućene pored fotnana u Karađorđevom ili dok sam gledala klinca na igralištu. 

Ne znam, nije se V javljao neko vreme tada. Tj jeste, da nije dobro, bolela ga leđa. Tu mu je trebalo za lekove para, sada više i ne znam cifre, preko 10 hiljada je bilo. Bilo je i za druge stvari, ne znam ni koje. Bilo je, doduše, i da mi popravlja stvari po stanu, bilo je i da je upoznao moje dete, pa se igrao sa njim i stvarno bio super toliko da ga je mali sasvim zgotivio, bilo je i da je pozajmljivao auto od mene, bilo je i da me je vospitavao kako da se postavim prema ljudima koji me iskorišćavaju, a bilo ih je, po njemu, dosta. 

Ne znam, ponekad bi došao samo zbog malog, i onda bi se igrali satima, i to jeste bilo baš lepo. 

Ponekad bi me pitao da šetamo svi zajedno, tada je klinca držao za ruku, branio ga, pričao mu, bio je za poželeti majci sa detetom, tada, u toj slici. 

Inače, pa... 

A ja sam bila i dalje daleko od sebe. Meni je mnogo trebala ideja o smislu, jer sam se za slamku držala da ne upadnem opet u svoju dobro poznatu drugaricu depru. 

I strah i anksioznost, ma sve. Paket taj moj lepi. 

Bežala sam u njegove slike od depresije, u priče sa drugaricom o njemu, od straha u istraživanje opet po netu, šta je radio, šta komentarisao. Tako sam sam jedne večeri naišla na to da je muvao neku pesnikinju na fb, na njenom profilu. I to onako, jasno, nedvosmisleno, dana kada je prethodno moje dete držao za ruku. 

Uradila skrinsot, poslala mu. 

Samo to. Nije bilo potrebe bilo šta drugo. Posle dodala i "sram te bilo". 

Možda mi je bilo i lakše posle toga. Sledećeg sam jutra otišla u kanc. A on je, kad se probudio i video poruku, krenuo da vređa prvo, pa da se ljuti, da postavlja pitanja, a onda je došao, tu ispred, da mi objasni. I sišla sam i objasnio mi je sve, nešto njena sestra, znaju se, zezanje, neka neuverljiva priča, ili mi nije bilo stalo da bude. I tražio mi je kintu na rastanku, naravno. I dala sam, naravno. Zašto, ne znam. 

Ne znam ni zašto smo to izgladili posle, valjda, jer sam odlučila da mi je lakše nego da prolazim kroz raskid. Zapravo, ne raskid kao takav, nego kroz gubljenje problema zvanog V. Izgovora za sve ostale probleme i jedinog smisla kojeg sam mogla naći. Koliko tužno za majku deteta od tri i po godine. Nije on bio zanemaren ni u jednom trenutku, ako sam na nešto ponosna to je na to kakva sam car kul nemajka, nego, pričajući o smislu. 

Nisu to čista stanja u mozgu. Crpu se zalihe serotonina, nema ga dovoljno. Receptori gladni, gladna i ja! Jebes moćne tanjire, napuni onaj tvoj, jedi. Vrati sve što si izgubila. 

Ništa se nije promenilo, par dana je bio čista divnoća, posle po starom. 

Očekivano. 

Početkom juna, ne znam baš datum, prva polovina, bio je kod mene i pričao dugodovštine iz mladosti. I, između ostalog, kako se ljubio sa nekom devojkom. Mi se nikada, nikada ne ljubimo. Nikada. 

Nikada i nismo pričali o tome. Nisam mogla ni tada. Sada ne mogu da zamsilim da imam momka sa kojim ne mogu da razgovaram o tome, nisam ni tada mogla, ali to se sve odavno prestalo dešavati pravoj meni. 

Sutradan sam mu sročila poruku. Oduvek mi je lakše išla pisana reč. 

Zašto se mi ne ljubimo? 

I posvađali smo se, jako, mnogo, dugo, teško, grozno. I raskinula sam, I bila rešena da istrajem u tome. I možda mi je i bilo malo lakše. 

A, da, kao razlog je rekao da ja ne znam da se ljubim! 

Ja?! 

Važi! 

Dosta je bilo. 

Dosta je bilo u četvrtak. 

U ponedeljak sam već počela da gledam telefon, hoće li se javiti. Nije. 

Javio se tek u sledeći četvrtak. Izvinio se. Pričali smo dugo, dugo, dugo, slatko, tako da sam se opet osetila kao u februarskom dopisivanju. 

A u petak me je pitao da mu pozajmim 15 000 dinara. Jer, odjednom mu je iskrsao posao. Treba da vozi kamion neki do Slovenije, ali su mu dali kamion koji nema goriva, trebaće mu i za putarine, hranu usput, tako. 

I, naravno, srećna što je našao posao i što će, po njegovim rečima, da zaradi oko 800 evra pa mi vrati pozajmljeno tada, dala sam mu. Još je hteo da se ljubimo tu na ulici kada sam mu davala kintu. Ma, letela sam do stana. 

I rekao mi je da će se javiti u ponedeljak kada stigne nazad kući. 

Za vikend sam baš videla smisao u tome što sam mu dala pare. 

I u ponedeljak se zaista javio. 27. jun 2022. 

"Stigao sam. Na more. Ovde sam sa majkom i sestrićima. Vraćam se krajem avgusta, mada računam na to da ovde nađem posao i ostanem zauvek" 

Koji odjeb! 

Blok! 

D!

 Oporavila sam se od korone, ali ne i od V. I dalje je bujala misao na njega i o njemu u glavi, i dalje vapila za ponovnim rađanjem ona osećanja koja je samo on mogao da izazove. 

Pitala sam se, šta je to tako posebno u vezi njega. Pitala sam se, zašto on, da li je on ili prevelika želja za nečim. 

Njega sam poznavala kada sam imala 25. Maja je imala 23. Maja iz T!, za neupućene. 

Zašto sam tada imala baš 23? 

Da, zato! 

Znate, ja sam bila baš dobro dete. Lepo vaspitano, poslušno, smerno, najbolji učenik, marljiva, vredna. Ja sam, zapravo, bežala u sve te osobine, što se pokazalo dobrim, zbog toga što sam veoma rano, negde sa pet godina, odlučila da se nikada neću udati. Zašto sam to odlučila, neka za sada ostane neizrečeno. 

Ali, poenta je da sam ja glumila robota, veoma dugo, a sva čula suzbijala, negirala. Duboko potiskivala svu strast koja se u meni nalazila i koja nije bila samo za knjigama i učenjem, već i za dodirom, nežnošću. I ne samo to, ja sam dete iz vrlo patrijarhalne sredine, u stalnoj želji za promenom na bolje. Oduvek. Ali, sputana u tolikoj pomami za slobodom vlastitim kočnicama dečijih odbrambenih mehanizama, samo sam krajičkom oka vazda posmtarla zaista slobodne ljude, moje vršnjake. 

Meni se nije moglo dosta toga. Sama sam sebi zabranila. Ja sam morala da budem zaljubljena, ali nisam smela da imam momka u srednjoj, ja sam obožavala klasičnu muziku i podrazumevalo se da ću izučiti sve kompozitore i pesnike, da ću biti dovoljno kul da znam uvek i šta se sluša i šta bi trebalo, šta jeste kul, a šta nije....ali ja nikada nisam smela da sama uzmem intrument u ruke, jer bih tako odlutala sa svog cilja. Mogla sam da pišem, toliko sam sebi dala za pravo, na raspustima, umereno, kada završim sve ostalo. 

Počela sam da pušim sa 17, ali samo tri cigare dnevno, ne više i ništa više, jer nisam dozvolila sebi toliku slobodu. 

Posmtrala sam one koji jesu. Divila im se na smelosti da žive punim plućima, dok ja ispunjavam sebi zadate više ciljeve. 

Kasnije se iz toga izrodila i anksioznost, jer nikada neću moći da ispunim sve svoje ciljeve i kažem, e sada vredi, no to za sada po strani. 

V je mogao sve. V je sebi dozvoljavao sve. On je bio mangup sa pocepanim farkama i gitarom, on je pročitao više knjiga od mene, ali nije završio faks, on je birao sasvim drugačiji život. 

I ja njemu zavidim na tome, ja poštujem njegovu slobodu. 

To je bilo to. 

I znala sam, da, i zašto 23 i zašto 25 i da ništa nije tek tako, ali sam to želela da raspravim sa psihoterapeutkinjom, koju sam još od novembra izbegavala. 

Zakazala sam razgovor sa njom, ubrzo posle prethodne priče. 

I ispričala joj tada sve. Čudno da se uopšte ne sećam šta mi je rekla, osim što sam sve vreme razgovora razmišljala kako moram da uradim nešto vrlo pametno. 

Bacila sam se na posao, nisam ni pomišljala na bilo kojeg muškarca neko vreme, bavila se klincem, nekako mirno i eto, pametno, živela. V se nije javljao, nisam mu više ni pisala. 

I onda mi je stigla poruka od D. 

Još u januaru, kada sam otvorila tinder, pored nesrećnog S, ja sam bila u komunikaciji i sa D, ali D nije bio navalentan i uporan, već vrlo fin mladić, onako, na papiru savršen. 

IT, Beograđanin, fino dete, hobi tenis, par dugih veza, par godina mlađi od mene, slatkast skroz po slikama, uklopio bi se još u taj pametan način života. 

Odgovorila sam i ubrzo smo zakazali dejt. 

Pa, lepo sam se obukla, prilično prekrila nedostatke, tj viškove, ne očekujući ništa, jedne martovske večeri otišla da se vidim sa njim. Negde na autokomandi. 

Malo sam ga sačekala. Stigao je momak sa rancem na leđima, isti kao sa slika, visok, zgodnjikav, plavušan, sladak. 

Ušli u pogrešan sasvim kafić, jer je treštala muzika i jedva da smo čuli jedno drugo. Uglavnom je veoma prijatno proteklo par sati, smeh, doskočice, lepo sve. 

Nije bilo kao sa V, nije bilo te hemije, bilo je mirno, opušteno. Nekako neizazovno. Ne znam, falilo mi je nešto. Otpratila sam ja njega do stanice, prošetala do stana, usput pozvala Vlaju i rekla mu samo da je bilo ok, ali nije to to. 

Nije to V. I opet mi se vratio i nije želeo izaći iz glave, ili ja nisam želela da izađe. 

Demon koji visi obešen o moždane vijuge. Kezi se i vrpolji, smeši onim zelenim očima. Smeje mi se glasno. Uh! 

Javio se D, odmah da mu je bilo super, dogovarao sledeći susret. Sve ok, pristala sam ja! Ostalo je da se dogovorimo za neki dan do kraja nedelje. 

Bila sam ok zbog toga. Pametan izbor. Uklapa se. Samo da zaboravim V nekako. 

Opalila par fotki i metnula na stori. Svidela se sama sebi. Uput i mačku neku - nova životinja da je smaram i obožavam. 

I, posle par sati, V je pogledao stori. Pogledao moj strori, hej! 

Zaspala sam sa osmehom na licu! 

N!

 Par dana kasnije, ponovo sam bila luda za V, ali, desila se jedna važnija stvar. 

Saznala sam da sam COVID pozitivna. 

Prvih nekoliko dana sam bila ok, onda me sastavila temperatura i negde do četrnaestog marta glavu sa jastuka podizala nisam. A potom, naprasno poboljšanje, meni se tih par dana učinilo kao večnost, i, sa maskom na licu, naravno, tumarala sveže pokislim ulicama Beograda. 

V se nije javljao, Sin je bio kod Vlaje zbog moje korone, bila sam na bolovanju zbog iste, i bilo mi je malo deprimirajuće dosadno. 

Krenem od stana, pa preko Hrama, Slavije, Srpskih vladara, do centra, pa Dorćol i onda preko 27 marta (ja sam ostala u starim nazivima) i Vuka (naravno, sve uz sedenje u parku onde bar sat vremena i nadi da će odnekud naići V), parkića čuvenog "našeg" do stana ponovo. 

E, a jedne večeri sam, posle kontrole u DZ, mislim da je bio 15. 03. 2023, svratila u kafić neki na Dorćolu. 

I tamo nikog, samo ja. Svakako sam se pristojno udaljila od ulaza, konobara, nemojte mi o zaraznosti, znam sve, sve okej, nisam korektna. 

Svakako samo konobar i ja unutra. 

A on ima friz kao Vlaja. To je taj isti na kojeg sam ga nagovorila, Vlaju, ne konobara. I slatko mu stoji. I nekako se slatko kreće onde po šanku, pere sudove, zanimljivo sedeti, pušiti, pijuckati kafu i gledati muškarca kako pere. Da, nisam ja ni videla konobara, ja sam se prisećala pređašnjeg života, u stvari. Ali, zapravo, ne da sam ga gledala nego sam buljila u njega, sama u kafiću, satima, sve sa sjajem u korona očima i osehom iza maske. 

Mislim, lik nije baš idiot, prišao je, nekonobarski, seo za sto, upozoren na moju opaku bolest ipak ostao i nasmejao se, prvi put. I. ladno nema zub napred. Au, ode slika ode sve, nema veze, pričamo. 

Ali, razgovaramo mi, ma flertujemo sve u 16, do kraja večeri imao on i moj broj i uveče se dogovorimo da odem sutradan, 16.03.2022, opet u kafić kod njega, pričamo o ljubljenju nekom, a ja se pitam jeboteeee jesi li ti normalna, jesi li ti čitava, šta to radišššš. Samo mi se sviđa što se nekom sviđam i setim se kako sam tako i ranije umela da zavlačim ljude za malo pažnje i onda se pitam jesam li to radila i sa V i on me provalio i opet mi se ne javlja zato i ovom konobaru bez zuba napišem da sam zaljubljena u drugog i on kaže nema veze i V pošaljem još jednu tepih poruku. 

I on ne odgovori. I zato rešim, ma ko ga šiša, ima da se ljubim sutra sa konobarom. Osim toga, ne izgleda loše, srediću mu zub ja, ajd! 

Malo mi je bilo samo do toga da se nešto dešava. 

Malo mi je bilo žao sebe same, malo tog nedužnog čoveka koji će samo da posluži kao neki hir. 

Kako god bilo, opet sam se sutradan nacrtala u kafiću, pričali smo ponovo, koketirali i tako. Nije mi se dopadao. Ne samo taj zub. Skoro da mi se ništa nije sviđalo, tada. Intelektualno sam ga jela za doručak, verbalno takođe, setila bih se V kako kaže da samo sa mnom ne mora sebe da spušta kako bi normalno komunicirao, ja sam sebe ovde spuštala, pravila se da su mi smešne neke fore koje su bile glupave. Nije mi se dopalo ni kako hoda, ni to što je jako mršav i nizak, što duva, živi sa mamom (čudno da mi nije smetalo što V živi sa mamom), čeka da mu neko od investitora uzme kuću straćaru pa da dobije stan, što je godinama u tom kafiću na minimalcu, što je poslednju vezu imao pre sto godina...

Ništa. Više nisam imala želju ni za ljubljenjem, a on je već govorio kako u sledeći ponedeljak povedem klinca da idemo negde svi zajedno, kako mali ima isti friz kao on (ne kao on, već kao Vlaja), kako će svi da misle da je njegov... 

Mrzela sam i sebe tu i njega i sve. Nije on ništa kriv, ja sam. Njemu nije smetalo što sam debela, govorio je da sam jako lepa, zgodna čak, da voli da ima šta da uhvati...

Uh! 

Morala sam da krenem, pre nego završi smenu, da odem što dalje, nikad se ne vratim. 

Krenula sam, ali i on za mnom, nije želeo da me pusti. 

Koračali tako zajedno, ja njegove visine i to u običnim patikama, ajde nema veze to, al sve ostalo, ne mogu, ma ni za kombinaciju ne mogu! 

Ali, on je iskoristio trenutak u kojem sam se tako predala mislima i poljubio me. 

Usne male, lice sitno, nema zub! 

Ok, neću! 

Došao je bus, ušli smo oboje, on želeo da nastavi da me ljubi, ja mu samo rekla da ne mogu na javnom mestu i da me gledaju, ispoštovao je. 

Kada sam stigla u stan, poslao mi je poruku da se zaljubio. Dobio je smajli, a ja sam sama sebi bila odvratna. 

Sledećeg dana sam ga nazvala i rekla mu da ne mogu da budemo zajedno. Zaljubljena sam u drugog, probala sam, al ipak mislim na ovog stalno. 

Rekao je ok. Ali nije bilo ok. 

Mesecima kasnije je pisao. 

Volim te. 

Volim te. 

Ajde da se vidimo. 

Volim te. 

Da znaš samo kako mi je veliki. 

Da ti pošaljem kurac, kurvo! 

Volim te, kurvo! 

Volim te, ljubavi moja! 

Pa je dobio blok. 

Javio se na insta godinu dana kasnije, da me pita da se vidimo, sve uz uporno gde sada živiš pa gde živiš, kaži mi, hajde bre šta umišljaš reci i onda je i tu popio blok i tako! 

A ja sam i 17.03.2022 i dalje mislila na V. 

V!

 Primetila sam da žurim i preskačem možda i bitne detalje, pa ću zato od sada biti staloženija. 

Ovo je priča o jednom V. 

Uglasila sam tinder nakon opisanog neprijatnog iskustva. Nije se ni Vlaji posrećilo sa onom koleginicom. Sedeli bismo i pričali satima šta ćemo sada kada smo sami, samo što smo sada oboje bili u dnevnom boravku stalno. Nisam još ni počela da tražim stan, da se pakujem. 

Ali, naša je odluka bila konačna. Završili smo kao par. 

Ja sam rešila da ću da se lepo preselim, dođem sebi, sredim se, budem sama, nastavim Geštalt, posvetim se detetu i poslu, itd. Da lepo pauziram muškarce na neko duže vreme, da idem u teretanu, kod nutricioniste, poradim na svom izgledu. 

Sve je to bilo u planu i davalo je spokoj i neku finu nadu. Lekovi su me i dalje držali uz krevet dobrim delom dana, tada već blago naviknuta nisam spavala, ali nisam imala ni snage da ustanem i bavim se nečim preterano. 

Pa sam se setila da mesecima nisam čistila gmail. 

I krenula redom, promocije, rasprodaje, reklame, horoskop, briši, preko par hiljada toga.

I, došla sam tako i do maila sa neke mi nepoznate adrese, malo zanimljive, ali je sadržaj delovao krajnje prijateljski. 

Čuo sam od Ivone da si izdala knjigu pesama, svaka čast, imaš neku za mene, znaš da se i dalje bavim komponovanjem, pisanje mi baš i ne ide, bla bla. 

Mail iz oktobra, to je januar. 

Sedim i pitam se koja Ivona, ko stoji iza email adrese, meni je poslato, ima dosta elementata da nije greška u pitanju. 

I, narvno, posle par sati se setim, i koja Ivona i koji V! 

Sa Ivonom sam se baš družila pre petnaestak godina. Studirale smo zajedno. Ona je živela blizu Vuka, pa bismo sa faksa peške do nje, onda se tu okrepim i družimo, onda nastavim ja dalje u stan. 

Ivona je imala onda tog komšiju, V, odozdo sa prvog sprata, onako, više se njena sestra družila sa njim, ali naravno da sam ga i ja upoznala tokom svih tih godina dolaženja. 

Mangup, simpatičan jako, lep momak, sa gitarom, kulturiška, nešto je imao neku curu, svakako nije meni bio interesantan na taj način, a ni ja njemu. 

Ali, da, znam ko je, vrlo se dobro onda znali, izgubili kontakt vremenom. 

Ivona je otišla za ino odlah posle apsolvenstke večeri, baš dugo nikakkav kontakt osim na fb, kao prijatelji. Odlučim da je ne smaram, kontam da je to taj V. Nema koji drugi biti. 

Posle par dana od kako sam videla mail, odgovorim mu. Pa on meni. Ja njemu. Pošaljem mu te pesmičice, neke mu budu ok. Pređemo na msngr, dodamo se na fb, lakše zbog kuckanja nego email. 

I ništa, razmenili bismo poneku poruku. Najviše je to bilo prvo oko tih pesama, onda gde si bio ovih 15 god, šta si radio, isto gde si bila šta si radila, par poruka dnevno ili ređe. 

Onda sam mu čestitala rođendan, pa me oduvao, sasvim neprijateljski raspoložen, da bi se javio kroz par dana, očigledno se izvinjavajući za prethodni nastup i narednih nedelju dana smo se dopisivali stalno. 

Prosto je bilo neverovatno koliko je bilo sjajno. Koja uopšte verovatnoća sresti tako nekog, potom skontati koliko ste slični! 

Bilo je i muvanja, ali nije bilo potrebe. Sve je nekako bilo kristalno jasno. Čak do toga da počnemo u isto vreme kuckati dobro jutro ili neku rečenicu isto napisati od reči od reči. Da, da, mindfuck! 

Primim se ja kao popoljak na sve to, kao da mi je mnogo trebalo, pozove on mene na dejt, dakle ne kao ajde da se vidimo (to je zvao odmah kad sam mu odgovorila na mail) nego baš kao dejt dejt. 

I ja pristanem. 

Tada sam se već bila preselila, našla stan dole kod Hrama. On je i dalje bio u istom onom stanu, kod Vuka. 

Bila mi je frka. On u glavi ima onu 25ogodišnju devojku, ne ovu mene. Bila sam vrcava, zabavna, slatka, mršava, puna energije, vidi me sada. 

Jedva sam našla šta obući, nedelje jedne u februaru 2022. 

Prebacila šal preko košulje, kao manje će se videti višak kilograma. 

Nalazili smo se u onom malom parku kod Kalenića. Sećam se, pre dejta, on je imao neku frku, pa sam mu napisala da možemo da pomerimo, a on meni kako ne postoji sila na zemlji koja bi uticala na to da on mene pomeri. Znala sam, osećala sam da mu je baš stalo, koliko i meni, da se vidimo. 

Stigla ja tamo na vreme, stojim, gledam, nema ga! 

E, pa da, i ja se sećam dvadesetpetogodišnjeg momka, ne četrdesetogodišnjaka. Slika oskudno novih bilo na profilima. Kontam da smo u istom sosu verovatno. I vidim lika, širokih ramena i u nekim kul lonama i jaši, kod spomenika onog onde, kao razgleda. 

To je on, da, mora biti. 

Pošaljem poruku da sam mu iza leđa, okreće se, smeje se, prilazi, zagrljaj, ruka u ruci odmah, idemo do Trga cveća. Nalazimo neki kafić i provodimo u njemu, pričajući, narednih šest sati, dok nisu zatvorili. 

Pričali, smejali se, o daaa, hemija prštala, izneli sve o životima, ma samo bukvalno nastavili dopisivanje, prethodno nekadašnje druženje, ne znam, nekakav neverovatan osećaj srodne duše. 

Osećaj poverenja i da mu možeš reći sve i ja i jesam pričala baš sve. 

I on je meni govorio da mi sve govori o sebi. I verovala sam mu. 

Ma, bilo je savršeno. 

Nismo se poljubili, nekako smo samo flertovali, ali je govor tela dosta govorio. 

Pratio me je kući. Uhvatio me ispod ruke, ne znam koji je to fazon da on mene, nisam se baš opirala, ali je tako blago pripijen mogao da oseti moje salo na bokovima, a to je uništavalo sve i svesno i nesvesno sam se udaljavala nekako. Mislim, u hodu, ne inače. 

Pričao mi usput o svom poslu. Pokazivao zgrade koje je radio. Grafite koje je teško naći. Skrivene poruke. Recitovao Majstore ispod strehe sa ledenicama. 

Nije bilo šansi da ne primeti moju zatalambasanost. 

Stigli smo do ulaza u moju zgradu, i dalje stajali tu, pričali. Ja sam nekako čekala da se desi taj prvi poljubac, ali ne, nije ga bilo, nisam želela da ja njega prva poljubim tu nešto, ali samo smo stajali. Bilo je već dva noću. 

Rastajali smo se najmanje triput i opet ostajali da pričamo. 

Onda sam skupila petlju i prosto ga samo pozvala gore kod mene da sedimo makar na terasi i pušimo i pričamo. 

Naravno, pristao je, osmehujući se. 

V je bio veoma privlačan. Iako se razlikovao od svoje verzije u dvedesetim, i to poprilično, iste one krupne oči su bile tu, isti zeleni pogled, usne, stav taj neki polu mangupski sada već, jer je druga polovina imala vajb uspešnog poslovnog čoveka kako je sebe predstavljao tokom dobrog dela večeri. 

Krenuli smo uz stepenice, kada sam pomislila šta to radiš, bukvalno ga zoveš kod sebe, stresla se, brzo izgovorila kako ga zovem samo na razgovor, da ne misli nešto drugo. 

- Pa el ti ja ličim na manijaka? 

I to je pitao i na stepeništu i posle kod mene nekoliko puta. Kao da mi je baš zamerio što sam naglasila. 

Ušli smo u taj stan koji sam u to vreme izmajmljivala. Bio je taman za mene i klinca, dnevni boravak sa kuhinjom i terasom ispred, veliki hodnik, garderober sobica, spavaca soba, kupatilo. Nisam se još ni raspakovala, znao je to iz dopisivanja. Seli smo na terasu i pričali o meni, zašto sam mu napomenula da ga zovem samo priče radi. 

Malo je neprijatno kada te neko ispituje. 

Rekao je kako se oduševio što sam mu se javila, kako sam mu i ranije bila simpatična, kako sam ga oduvala i uopšte naše dopisivanje, kako mu se jako dopadam i upitao da li je mogu da zamislim život sa njim. 

Pa, ono, život, čoveče, polako, kakav život, ni poljubio me nisi, aman..

- Morala bih da te upoznam bolje pa da ti odgovorim...za sada si ok. 

-Pa eto, ti si sasvim nesigurna. Eto, ja sam tvoj momak i ja sada moram da se borim sa tvojim nesigurnostima. 

Hmmmm, dobroooo, leptirići me kidaju, ovo baš i nije neki poželjan tok događaja. Ućutali se, a on se onda okrenuo prema meni, pogledao onim hipnotišućim zelenim očima krupnim, nasmejao se i kao šalim se, šta ti je i ja opet bila super. 

Naredna četiri sata smo sedeli u dnevnom boravku i pričali. Tačnije, on je pričao. O sebi i svom detinjstvu u ratu, najviše. Par puta je zaplakao. Ja mu brisala suze tako i sedela pored njega i zamišljala kako se ljubimo i koliko smo se samo mogli ljubiti za sve ovo vreme što pričamo, pa me onda grizla savest što sam napaljena površna ženturača, lik se otvara, a ja bih da ga ščepam. 

I prispavalo mi se, oko šest ujutru. I bio mi je radni dan, morala sam se buditi oko devet. Pa sam suptilno, već shvativši da on neće da se ljubi noćas, nagovestila da idem spavati. 

- Pa mogu li i ja da prespavam kod tebe sada? 

Pa, ono, možeš, ali, čekaj, zbunjena sam malo. 

- Možeš, evo ima dovoljno kreveta. 

- Ih, pa nismo nezreli pa da ne možemo da spavamo u istom krevetu i samo spavamo. Opet si nesigurna. 

Ma jok, sigurna sam da ću ležati pored tebe u krevetu i spavati mirno! 

- Ok, ja nemam problem sa tim. 

Inače ne bih iznosila baš toliko detalja, ali zbog specifičnosti situacije, ovde ću morati. 

Moralni i dobri ljudi, što od mene očekuju isto i da sam aseksualno biće, neka preskoče. 

Ležimo u tom mom krevetu u tom slatkom iznajmljenom stanu, svako na svojoj strani, pokriveni zasebno pokrivačima. Tenzija. Ćutimo. 

Desetak minuta je proslo. Pokušavam zaspati. 

- Da li je dozvoljen bilo kakav fizički kontakt? 

Šta da odgovorim. Nemam pojma šta da odgovorim. 

- Pa, stopalima. 

- Pa, približi se. 

I ja tako, po zapovesti, se približim i zagrlim ga oko struka, namestim glavu na rame, onako, slatko. 

Opet ćutimo. 

- El dozvoljen dodir po goloj koži? 

Automatski istog momenta počinjem ga maziti po ruci. 

- El ti želiš mene da poljubiš? 

Čuj, da li želim, mislim na to evo 12 sati. 

- Ne, otkud ti to!? 

- Dooobro. - pa opet ćuti. - Ali, video sam ja sve, kako me gledaš, kako mi posmatraš usne, znam da želiš da me poljubiš. 

- Ne, ne želim. 

- Dooobro! 

Tišina. Čujem kako mi dobuje srce. Čujem i njegovo. Uvo mi je iznad njega. Logično. 

- A, želiš li ti mene da poljubiš? - izlete mi nekako sa izgrizenih usana od te želje. 

- Nije važno šta ja želim. Tu sam ti, na raspolaganju ceo, izvoli..

Jebote, šta mu je, koji hladan tuš.. Odmakla sam se istog trenutka, zagnjurila se u svoj pokrivač i jastuk i čvrsto stisla kapke, da ne krenem plakati. 

- Nesigurnost. To je to. 

- Ma ko je nesiguran! Evo, i ja sam tebi na raspolaganju, radi šta želiš! 

- Opa, ok! 

Prešao je na moju stranu kreveta i privukao me ispod sebe, pre nego sam otvorila oči samo sam uzvuknula: 

- Ok, ok, nemoj! 

- Ok, neću - vratio se na svoje mesto. 

Ne znam zašto sam to rekla. Nekoliko se sila borilo u meni. Misli brzo, ili nemoj da misliš uopšte. Teško je bilo tu pored njega i u pola sedam ujutro misliti brzo. 

U redu, nemoj da misliš. 

Primakla sam se ja njemu i poljubila ga. 

Uzvratio je. 

Bilo je previše nežno za svu strast što se nagomilala u meni. Ljubimo se mi tako, lagano previše, a ono, u jednom trenutku ga gricnem za usnu i on prestade da se ljubi. Mislim se, au brte, pa nisam te pojela, al dobro. Sledilo je šta je sledilo, kompletan tretman sa svim pozama i ni poljubac više. 

I nije mi se dopalo. U mojoj glavi je to bilo daleko strastvenije, a nežnije, drugačije. Okrenuo se i zaspao, to posebno u mojim zamišljanjima nije trebalo da bude tako, pa sam ogrnula nešto samo na sebe i izašla na terasu da pušim, u hladno februarsko jutro. 

Volela sam da razmišljam u to vreme, inače. Vikendom naročito. Sedela bih na onoj našoj terasi, satima, dok se Vlaja i Sin ne probude. Onda bi došli da pozdrave mamu, po poljubac za dobro jutro, pa bi Vlaja spremio kaficu i mleko za klinca, pa bismo pijuckali natenane, pravili planove, smejali se... 

I tako do podneva, laganog...

I eto, iščezlo je sve to. Sama sam. Sedim na terasi, hladno je, niko mi neće skuvati kafu, poljubiti me...zaplakah se ja. I, naravno, hladan vetar i u glavi: prestani biti patetična, ovo si želela, slobodu. 

Makar ona značila i nekog tamo muškarca u krevetu koji hrče posle orgazma pokriven ćebadima koje si birala sa Vlajom...ok, prestani biti patetična. 

Šta znaš uopšte o njemu? 

Dok smo se dopisivali, pričao mi je o bivšoj devojci i životu sa njom, opet sinoć, ali se godine ne poklapaju, datumi koje je iznosio. Laže! 

Sve je previše čudno, otkud da me pita i to više puta da li mogu da zamislim život sa njim. Ja jesam ispala iz štosa, ali nekada se to nikako nije pitalo na prvom dejtu. 

A ja sam spavala sa njim na prvom dejtu. 

I znam šta mu je zasmetalo. Kad sam bila gore, pa hteo da mi skine majicu, a ja mu zaustavila ruke, da ne skida. Samo se smorio. Jebi gaaaaa, ne sme da mi vidi stomačinu. 

I ono za ugriz, svilen li je. 

Ništa tu nije išlo kako treba. 

Njegova karijera, kako spava ovako u ponedeljak ujutro, radno vreme kreće za dva sata. Ok, možda je postavio alarm, da se budi za sat vremena, možda će od mene na posao. 

Ali, nije. Spavao je i u osam, i u devet kada sam se ja uključila za posao, i u deset, u dvanaest, u jedan. 

Oko pola dva sam sebi kuvala još jednu kafu, pa otišla u sobu da ga pitam hoće li da skuvam i njemu. Promrljao je da hoće. 

Oko 15h, kada se ohladila i kafa, a i ja poprilično od svoje slike koju sam imala o njemu, došao je kod mene u dnevni boravak.Moja romantična duša je očekivala poljubac neki, makar zagrljaj, a on se samo stropoštao na garnituru. 

- Dobro ti jutro! Evo, kafa se ohladila. 

- Turska? 

- Da! 

- Ma, ne pijem ja te splačine svakako. 

Mhm, ne piješ moje splačine, a spavaš u mom krevetu celog dana. Dooobro. 

- Mislim da bismo morali malo da porazgovaramo. 

- Au, vidim da mi se ne piše dobro. Pucaj, šta želiš? 

- Prvo, pitanje za tebe....

i onda sam mu predočila da sam shvatila da laže oko bivše, gde je on opet nešto novo rekao, da nije ni ovo ni ono, ali on želi da zaboravi sve u vezi nje, pa lupa datume. Pa je nastavio o mojoj nesigurnosti, rekavši da je shvatio još dok smo hodali i kad sam se odmicala da imam problem sa svojim izgledom, tokom seksa svakako da je to potvrdio i da mu se ne dopada moja nesigurnost. 

Ali, ne bi mi ostavio mi minut vremena da nešto kažem. 

Ali, on to sve vrlo razume (inače ni sam nije neka zgodnoća bio), jer, ima druga, nekog gej lika, koji je debeo i nesiguran. Samo, on je visok, taj drug, a ja sam niska, pa me to dodatno jebe. Eto, izgledam kao ta mašina za pranje sudova! 

- Ajde, izađi napolje! 

- Što!? 

- Izađi napolje, lepo, ne možeš tako da razgovaraš sa mnom! 

- Doooobro, tako znači, ok, ja samo želim da pomognem. 

- Ne pomažeš! 

- Ali želim. Dozvoli da ti pomognem i budem tu. Hajde, da budemo u vezi, da probamo, ok? 

- Ne znam, zaista. 

Poljubac, prvi, iniciran sa njegove strane. 

- Ok. 

Jebi ga, šta, odsekle mi se noge, leptirići zaplesali i ok. 

- Ne radiš danas? 

- A, pa ja sam freelancer. 

Otkud sad, majku mu, frilensovanje, kad mi pola noći pričao nešto drugo. 

- Ček, kak...

Opet poljubac i tako. Trgovanje je počelo. Ja sam dobijala nešto nežnosti, a zadatak mi je bio da ne primećujem laži. 

Čemu i čime je on trgovao i zašto, ostalo je neizgovoreno i kada je uskoro otišao, da stanuje u glavi do kraja tog dana u kome se nije javio nijednom. 

Nisam ni očekivala da će se javiti. Moguće da nekim delom sebe nisam ni želela. Ali, kada se ni sutradan nije javljao, a već je bilo veče, krenulo je da me puca po egu, verovatno, i počelo je da mi nedostaje dopisivanje od pre dejta. 

Zapravo, mnogo mi je falio osećaj koji sam imala tokom tog dopisivanja. 

Taj osećaj je bio vredan ostvaljanja jednog života. Bio je obećavajući, budio me je, pokretao, letela sam sa njim. Želela sam ga ponovo! Ne onog V što nemam pojma ko je i što mi se i ne dopada, samo sam želela osećanja koja su bila sa mnom uz ono dopisivanje, možda uz poljupce. 

I javila sam se ja njemu. Odgovorio je. Lepo smo pisali do kasno u noć, nastavili sutra, opet skoro celog dana do uveče, bilo je opet divno, opet isto, ali nije spominjao viđanje. 

Sledećeg dana, ujutro, vođena time da se nismo videli ponovo, da želim da ga vidim, da mi je više puta spomenuo kako mu smeta moja nesigurnost, poslala sam mu poruku da li bi hteo, ako može i ima vremena, da uvece istog dana malo prošetamo. 

Oko osam ujutro sam poslala poruku, pre nego da krenem na posao, tog dana sam išla na kliniku. 

I nije ni video, naravno, ni u deset, ni u dvanaest, pa nu u 14h, ni u 16. Kada sam se vraćala već kući, oko 17, nešto je pisao, slao, više poruka, vozila pa nisam mogla videti. Ostavila za kad stignem, uz kaficu, natenane, da mu odgovaram. 

Radovala se šetnji. 

I, ne! Ladno je pisao o tome kako nisam normalna, jer šaljem poruke u sedam ujutro (slali smo ih i u pet noću), kako je on celog dana na gradilištu, fotka prljavih čizmi, kako je preumoran, kako očekujem od njega da čita poruke tokom dana (!!!), kako sam nesigurna pa pišem ako možeš, hoćeš, i kako eto zbog svega toga NEĆE! Da, krupnim slovima više puta da neće i da razmišljam zašto neće. 

Bacila sam telefon najpre! Ono moje, ma ko te bre jebe! Ja da razmišljam, pa ko si ti! 

A onda sam počela da razmišljam. Tog dana. Pa sam sledećeg dana pitala prijatelje za savet. Pa mi je onda počelo nedostajati sve. Pa sam onda shvatila da mi je stalo. 

Stalo, do čega, ne znam, do njega! Koliko je on sjajan, koliko je želeo da bude sa mnom, ovakvom, koliko sam ja ispala bez veze, mozda mi je i rekao da ide na gradilište, ali nisam registrovala, možda sam nešto pogrešno uradila. Kako god, zabrljala sam i moram da se vadim. 

I posle nekih nedelju dana, već kraj februara, napišem ja njemu pravu pravcijatu tepih poruku, sve sa izvinjenjima, veličanjem njega, svojim problemima, na kraju začinim Crvenom jabukom (koju je svirao za mene) i "idemo do dna, tuga ti i ja". 

Odgovori on. Ne odmah, ali za par sati. Kao teško je mnogo raditi sa mnom, ima mnogo toga da se menja, mnogo mu je žao što sam u tom stanju, ne zna ima li volje za tim iako želja postoji, jer sam mu jako draga... 

Pišem ja sledeći roman poruku njemu, pa sledeću, on sve tako kratko odgovara, ja pišem, i onda nije više ni odgovarao. 

Prolazili su dani, ništa. Objavljivao je nešto po fb, ali meni nije odgovarao. 

Osmog marta sam mu napisala neki komentar na objavu kojom čestita svim ženama praznik, a on mi odgovorio da uzmem nož i ubijem se kad nisam znala tako bajnog da ga sačuvam. Odgovorila sam da ću upravo odmah a on lajkovao. 

I tu sam negde batalila tu priču u svojoj glavi. 

Bilo mi je i dalje stalo, ali majku mu, što je mnogo mnogo je, mislila sam tada. Patiću, ali ne mora da zna i likuje. 

Dakle, osmog marta 2022.