V!

 Odmah sledećeg dana, klinac je došao kod mene, da bude po rasporedu radnim danima tu, a vikendima sa Vlajom. 

Tačnije, sa njegovima, ali to je druga i nebitna priča, bar za sada. 

Funcionisalo je prilično prihvatljivo. Malo sam došla sebi, radila i skretala misli na to, dete mi je jako mnogo značilo, proredila sam viđanja sa V. uglavnom bismo se videli vikendom kada klinac nije kod mene i to na par sati. Iste priče, malo je postajalo dosadno već. 

Moja zainteresovanost za njega je postala vrlo nikakva, iako je bilo i dalje neke i ponekad. Znao je kako da opet maštam o njemu. Retko. 

Početkom novembra sam otišla kod Vlaje na slavu, i onda je dete ostalo kod njega. Obrnuto, da sada radnim danima bude sa njim, vikendima kod mene, par nedelja. Mi smo zajedničko roditeljstvo bazirali na tome šta mali želi. Dakle, kada često počne da spominje da bi kod tate, ide kod tate da bude radnim danima, kada tamo krene da mamoće, obrnuto. Ako u pola noći poželi tatu, a kod mene je, ili obrnuto, pali se auto i kako gospodar maleni zapoveda. Ako mali poželi čokoladnu tortu, a znamo koju voli, naručuje se ista iz Ivanjice i stiže za par sati sveža, mama ili tata za istu plate kao da je od zlata, a tek par parčeta, i ljube ga mama i tata pojede dva zalogaja i kaže kako mu se više ne jede. 

Uglavnom, koristio je to što mi ne živimo zajedno, onoliko koliko smo mu dozvoljavali da koristi, ali, iako rastegljive, granice jesu postojale i postoje i dalje. 

Morala sam i da, po naređenju šefice, radim iz kanca, pa razlog više da dete bude tokom nedelje sa Vlajom ili već kim, njegovim roditeljima i u vrtiću. 

Došao je onda 11, državni praznik, jedva otišao u nedelju, ja na posao u ponedeljak, šefica je čak i bila ljubazna prema meni, odradila sam sve repove koji su me sačekali posle bolovanja i u utorak sam opet bila na poslu. 

Ne mogu da objašnjavam detalje, ne mogu da se prisećam toga. Uglavnom, u utorak, 15.11.2022, potpisala sam "sporazumni" prekid ugovora sa firmom u kojoj sam radila poslednje tri godine. Dogovorili smo se oko otpremnine, lepa svota novca, koja je tek trebalo da mi bude isplaćena, u vreme kada bi plata inače, plus plaćeni odmor kojeg nisam koristila. 

Uzeli su mi tog dana telefon, a ja nisam imala privatni, jer je moglo da se koristi i poslovni privatno. 

Nikom nisam mogla da se javim, nikako, uzeli su mi i komp, privatni mi je bio kod Vlaje. 

Svakako mojima nisam želela ništa da govorim. A prva osoba kojoj sam se javila, tako što sam na Tvu otišla na fb, bio je V. 

- Dođi, odmah! 

- Šta se dešava, nema te, isključen ti ponovo tel? 

- Samo dođi! 

Stvarno je došao za desetak minuta. Ispričala sam mu šta se desilo, sve do najsitnijeg detalja, bio je razočaran i, pokušavajući, valjda da me uteši, uspeo je samo da me rasplače. 

Ostao je sa mnom sve dok sam zaspala, a ujutro sam otišla na biro da se prijavim i uključila linkedln da tražim posao. 

Rekla sam Vlaji, doveo mi je klinca, uz njega je sve delovalo lakše. Toliko da mi je čak i prijalo to što nisam strepila da će me cimati šefica ili zbog rokova, bila sam manje nervozna. 

Otišla sam do banke, po kartice, jednog dana, sa klincem, stigle mi bile nove, ona regularna zamena. Posle nas je V vodio na piće. Onda smo išli svi zajedno u parkić. Oni su se igrali dok sam ja samo trknula da nam kupim cigare, čuvali mi stvari. 

Moje dete je i dalje baš volelo V. Izgledalo je kao obostrana ljubav. Uveče smo svi zajedno došli kod nas, oni su se igrali, ja pravila kolač, skoro pa prava porodična atmosfera. 

I to je bila sreda. 

U petak je trebalo da mi legne sav onaj novac iz firme, jedan od razloga i što sam odmah otišla po kartice pošto su mi javili da su stigle. 

Nisam proveravala račun u petak. Bila sam sa klincem vani, imala jedan razgovor za posao online, nešto bez veze, ali ajde da se dešava, odvela dete Vlaji, uključila seriju da gledam. 

Proverila sam u subotu, legao je sav novac koji je trebalo. Dovoljno da lagodno živimo klinac i ja narednih šest meseci, taman dok ne nađem novi posao i oporavim se psihički. 

Bila sam čak i srećna. Nisam očajavala što nemam posao, glavu sam odmarala od korporativnih gluposti, od kanca u kojem se govori o muževima i ko je čija žena i koliko muževi zarađuju, od skupih torbi, jahti, letovanja, ludila koje me interesovalo kao sneg 1867, malo manje od toga čak i zbog čega sam, zajedno sa time što sam na poslu sagorela, što sam bila umetnička dušica, kako su me nazvali, zajedno sa mojom dijagnozom, bila za sve čudna i drugačija, iako me jesu poštovali i rado pitali za savete i mišljenje koje je tek bilo, iskreno, vrlo poštovano. 

Uglavnom, te subote sam pozvala drugaricu kod sebe da pijemo vino i opustimo se malo. 

Došla ona, pričamo mi, meni stiže poruka od V. 

Jedna, druga, treća. Veoma je raspoložen. Poziva se kod mene da se intimno družimo. To se nije desilo od onda još kada smo kao bili u vezi, dakle polugodišnji pomen se može davati. Odbijam ga, sve vreme se dopisujem sa njim, čitam poruke drugarici, vrištimo pijane od smeha, on nastavlja do kasno u noć, malo flertujemo, malo mi ona govori šta da mu pišem, ludilo. 

On nikada tako opičen i toliko dobro raspoložen. 

Cele noći ta ludačka prepiska. 

I drugarica je otišla, a on nastavio da piše. 

Te kako bi nam bilo sjajno, te da on zna šta ja volim, ta naginjanje sekstingu, te pohvale meni, te opet flert razdragani, ma i nisam ga poznavala takvog. 

Zaspala sam sa pitanjem šta mu se, pobogu, desilo. 

Nedelju sam opet provela sa klicem. Uveče ga uzeli na par dana bivši svekijevci, opet da ide sa njima malo van Beograda u prirodu, što je jedva čekao. 

A u ponedeljak sam otišla do banke da podignem nešto para, pošto postoji limit koji se može podići karticom itd. 

Podignem novac uredno, daju mi izveštaj onaj na kojem piše preostalo stanje, ja gledam i vraćam se na šalter. 

- Neka greška je ovde! Imam daleko više novca na računu! 

Proveravaju. Nije greška. 

Nije mi dobro. 

- Možete mi reći koliko mi je novca leglo u petak od te i te firme? 

- Naravno. 

Govore mi cifru koju sam znala, videla u subotu, za koju smo se dogovorili. 

- Ali, ja ništa nisam podizala, niti plaćala, kartice još nisam aktivirala, kako je to moguće? 

- Morate gore da porazgovarate sa tim i tim, da Vam da izvod. 

Vrti mi se u glavi, i dalje mislim da je neka greška, odlazim jedva se ne spotakavši gore kod te i te ili tog i tog, sedam na stolicu, nisam dobro, daje mi vodu da dođem sebi, daje mi i izvod, da, ladno podizane i podizane i podizane pare od petka pa sve do pre pola sata. U četiri dana podizan maksimalni dozvoljeni iznos sa kartice plus plaćano istom skoro pa isto toliko. 

Od srede proveravan iznos na bankomatu, od kada sam uzela kartice. 

A ja ih držim u novčaniku onakve kakvim su mi ih dali, nekorišćene, sve sa pinom. 

- Jesu Vama ukrali taj novčanik? 

- Nisu, pa evo ga...

Otvaram ga. Da. Jedna kartica fali. Obe sam zajedno stavila u onaj deo koji se zatvara. jedna je tu, druga nije. 

- Neko Vam je ukrao karticu. Jeste je nekom dali? 

- Ne, nisam. Da, vidim da je neko ukrao. 

Spuštam se od Krsta naniže prema Bulevaru, pridržavajući se za zgrade da ne padnem. 

Da, jasno mi je. 

Sve mi je jasno. 

Zovem ga. Nije dostupan na telefon. Zovem na viber. Ne javlja se. Ostavljam glasovnu, majmune, kretenu, debilu....

Pišem na msngru, ne stižu. 

Ok, blokirana sam, dakle. 

Potpuni šok. Stižem kući. Da, zaboravila sam reći da su mi prjatelji dali svoj telefon da koristim, kupila broj neki, vrlo brzo nakon što sam ostala bez službenog, mislim sledećeg dana, Vlaja mi pomogao da pitam ljude i javim im zbog broja, drugarica mi dala da koristim komp njihov. 

Elem, javljam, kada sam stigla u stan, drugarici koja mi je i dala komp i sa kojom sam i bila u subotu, šta se desilo i pitam je može li mi pomoći da nađem broj telefona sestre od V. 

U roku od par sati meni drugarica šalje broj te njegove sestre, on se i dalje ne javlja, ne stižu mu poruke. 

Zovem nju. 

Drugarica je tražila broj od neke njene poznanice, koja zna tu sestru sa posla, jer zajedno rade, mislim da mi je V jednom sam rekao gde mu radi sestra. I tu poznanicu, kako smo se dogovorile, slagala da joj ta sestra od V treba nešto poslovno, tj meni. Tako da je već preneto sestri od V da će je zvati neka J (ja) zbog posla. 

I javlja se ona, ja se predstavljam, kaže da je očekivala moj poziv, ali da trenutno vozi, pa će na neki rođendan, a meni će se javiti sutra. Ja njoj da sam tako samo rekla kako ne bih širila info i ljude činila znatiželjnim, a da se radi o privatnim stvarima koje sa poslom veze nemaju. 

Kaže, javiće se čim stigne. 

Prekidamo razgovor, zove za par minuta. Kaže, stala je na prvo slobodno parking mesto. 

- Radi se o Vašem bratu. O V. 

- Šta sa V, šta mu se desilo? 

- Ne, ne, ne, njemu se ništa nije desilo. Ja sam J, njegova drugarica. Ukrao mi je xyz hiljada dinara. 

- Molim? Kako ukrao? 

Objašnjavam joj do detalja kako. Čujem kako uzdiše sa druge strane. Plače. 

- J, ne znam šta da ti kažem osim kao sestri ili najboljoj drugarici da se skloniš. Da sam znala da si u njegovom životu, našla bih te ranije i ja te sklonila. On sve uništava. Ne znam, zvaću ga, reći ću mu da ti vrati, ali se plašim...

Plače. 

- Pa ja bih da mi vratite moj novac. 

- Ovo nije prvi put. Zlatare, stan, smrt, pa sve je otišlo zbog njega, nije prvi put, svakakvi su dolazili na vrata....ja samo hoću da živim svoj život, zašto.... razumeš me?

- Razumite i Vi mene, ja sam pokradena, ja njega ne mogu da dobijem, koga ja da ganjam oko toga? 

- Razumem i rekla bih ti da bežiš što dalje, svima sam rekla...el znaš uopšte, bar sada, znaš? 

- Da se drogirao, za herion, to? Pa mislim da to radi i sada, da mi je zbog toga i ukrao novac..

- Preko dvadeset godina je tako. Sve je propalo zbog njega, sva lečenja...ma, ne znam šta da ti kažem osim da se skloniš...

- Ja ću se skloniti vrlo rado, za to ne brinite, samo želim novac nazad. Imate dvoje dece, imam i ja dete, pa razumite Vi mene. 

- Reći ću mu da ti vrati. 

I spušta mi slušalicu. Piše posle pola sata. Ne javlja joj se, zabrinuta je, već se predoziravao a to je dosta para. Da joj javim, ako mi se javi, da ne brine! 

Jebo lud zbunjenog, boli nju uvo za moje pare. 

Ladno je zabole ona stvar što me on pokrao. 

Pa, ništa, ići ću pravo u stan kod njega, tamo mu je majka. 

Vlaja me savetuje, drugarica me savetuje. Nemoj! Vidiš da im nije stalo, da su naviknuti, da peru ruke. 

A šta ja da radim? U dogovima, sa preostalim novcem ne mogu ni tri meseca da izguram, kirija, sve. Vlaja ne daje za dete, ja dajem. On nema, nikada nema. Ja moram da imam. Ko će sada, odakle, kako? 

Zovem i dalje V. Naravno da se ne javlja. A i šta ću da postignem? 

Daj Bože da se makar zaista predozirao i crkao negde pored puta! Bukvalno! 

Opet njegova sestra. Dobila ga. Dobro je. 

Crko dabogda! ono seljački najgore bukvalno crko dabogda! 

Da joj dam račun, da mi uplati novac. Sada su zajedno, obećao joj je da će da mi sve vrati. 

Aha, važi. Vratiće. Šaljem br računa. 

Ništa se ne dešava. Klinac je još uvek sa babom i dedom, na sreću. 

Sedim na stolici i vidim kako mi se noge tresu. Palim cigaretu. Ispada mi iz ruku. I one se tresu. Odlazim do ogledala. Bleda sam kao pelena. Uplašim se svog odraza. Opet palim cigaru. Shvatim da ih imam tri u piksli koje pušim uporedo. Tresem se i dalje. 

Stiže mi poruka na tel. On. 

"Nisam te blokirao. Bio sam u jebenoj Rajićevoj kada si zvala, jebenom A (moje dete) sam kupovao jebeni poklon"

"Vrati mi novac. " 

Poruke od njega se ređaju, jedna za drugom, 

Zla sam. Pokvarena. Odvratan čovek. Psihopata. Za srce sam ga ujela i podvalila mu najgore moguće, umešavši njegovu sestru. Zasto sam joj to uradila i šta mi je ona učinila? Zašto ja uporno samo povređujem ljude. 

"Vrati mi moj novac. " 

Piše i dalje. Mislio je da smo prijatelji. Izdala sam ga. Povredila ga najgore moguće. Umešala sestru. Ona sada plače. Zadrla sam mu u najsvetije, u porodicu, a on je moju poštovao. On to nije zaslužio. I majka plače, ne može da je smiri. Sada ja da odmah zovem njegovu sestru i kažem da mi je vratio novac. 

"Pošto mi vratiš novac." 

Skot sam. Zlo sam. Naređuje mi da mu ja popravim ono šta sam uradila i pozovem sestru. Odmah. 

"Prvo mi uplati novac." 

Preti. Vratiće mi on to. Oh, kako će da mi vrati. Povrediće mi najmilije. I mene će. 

Red uvreda, red naređenja da zovem sestru mu i slažem da mi je vratio novac, red pretnji. Tako makar dvadeset puta. 

Rokam ksalole. Dolazi Vlaja. Pričam mu. Dete kod njegovih. On će ostati sa mnom te noći, za slučaj da ovaj ispuni pretnje i stvarno dođe. 

Preostalim delom mozga mu govorim da je V samo kukavica koja ume da se naroka jebenim heroinom i pljačka ljude, on nema muda da mi dođe na oči, kamoli da me pretuče ili slično. 

Jadan je. Ne znam da li da ga žalim takvog, malog, nulu, ljigavu nikakvu nulu od čoveka ili da žalim sebe. Nemam snage da se ljutim na sebe. Nemam snage ni za šta...

Došao je novi dan. Znala sam da od novca ništa da mi on ili neko njegov vrati. Ni sestra njegova mi nije odgovarala na poruke. Kontaktirala drugaricu koja je advokat, ja zapravo nemam nikakve dokaze da mi je on ukrao katricu. Zapravo, on je velikom broju ljudi koje zna još ranije mene predstavljao kao svoju devojku. Moja reč protiv njegove, sve i da je okoreli krimos, a ne prosečni narkos. Raspitivala se ja tu još nešto, ali uvek naiđem na ćorsokak. Ja sam mu ostavila da pričuva novčanik i jaknu onog dana, ja nisam proveravala da li su mi kartice i dalje tu, ja sam idiot, jer sam mu verovala i sve ispričala. Ja sam majmun i to je prosto tako. Treba da platim ceh što sam majmun. 

Dani prolaze, dete mi ih ispunjava da ne odlepim, tražim posao, neki razgovori, ništa posebno. 

Decembar uveliko odmiče. 

Hladnoća mi se uvlači u moždane vijuge. Sve sam više tupa, a sve se češće tresem. Ponekad mi utrne celo telo. Ponekad, kao ranije, se probudim u noći, ali nisam u ovom stanu, negde sam drugde. Sve mi je bliže tavanica, pritiskaju zidovi. I sve manje smisla ima u bilo čemu osim u klincu. 

A on pita ponekad gde je V i zašto ne dolazi više i kada će opet da se igraju. 

- Bata V je umro. 

- Ooooo! Pa dobro, mama!  

- Za nas je umro. 

- Pa doblo. 

Mislim, lako je prihvatio njegovu smrt. Za Mrvicom je plakao mesec dana i sada ga spominje kako trči po oblacima. 

Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Vala bi i mogao da umre! Ne, ne, ne to, nisam ja ta, samo da se nadam da prosto ne postoji. 

A nisam ranije nikom takvo nešto poželela. 

Onda bi me obuzelo kajanje što mu to želim, pa sam se prisećala svega i pokušavala da ga opravdam, pa onda opet, bivala ljuta na sebe, jer mu pokušavam oprostiti. 

A nema za mene veće kazne no nositi mržnju u sebi. Još kada je usmerena na samu sebe, eh! 

A bila je! Ja nisam mrzela njega. ja sam sebe prezirala. 

Ponekad bih se išamarala u kupatilu, jako, da se kaznim, ponekad se štipala do nepodnošljivosti. Ponekad ništa jela celog dana. Ponekad, kada mali nije tu, izašla vani na hladnoću, na terasu, bosa stopala položila na pločice u decembru, i čekala da se razbolim i umrem, odmah, tu, takva, nikakva. 

Moje dete i ja smo šetali do Taša u parkić i nazad svakog dana kada bi bio kod mene. Prelazila sam na drugu stranu ulice kod Vuka uvek, da ga ne sretnem ni slučajno. Razmišljala kako bi izgledao taj susret. 

Blokirala sam ga svuda gde sam mogla. Njegova se sestra i dalje nije javljala. 

Ostalo je samo to da zaboravim na novac. Valjda, da oprostim, tako se kaže. A kako sebi da oprostim? 

Tek bih kasno u noć nalazila malo mira i nade. Dani su bili pakleno vrući, iako su se svi žalili na studen. 

Samo sam se trudila da dete to ne primeti. Mi smo pričali, išli do parkića svakog dana, kuvali zajedno, igrali se, učili. Bilo mi je lepo da ga vidim srećnog. 

- Mama, ti sada nemaš posao, pa si stalno sa mnom? 

- Da. 

- Supej, mama, nikad da nemaš posao. 

Eh, da. I dalje sam jurila poslove. Imala razgovore. Onda ništa. Nekako ništa. Ili obustave sve ili sam sa previše iskustva ili ipak tražim mnogo veliku platu, ili ovo ili ono, ali ništa. 

Trebalo je da sredim zbirku pesama, dogvor sa izdavačem. A nisam mogla, prosto, povređivala sam samu sebe, svaka me podsećala pesma na to koliko sam glupa što sam je posvetila njemu. 

Vlaja me sprečio da sve ne pobrišem. 

Trebalo je da krenem na drugu godinu aakdemije, nisam ni za to bila kadra, a nisam ni para imala. Svaki dinar je bio dragocen i lagano se smanjivala cifra na računu. 

Samo sam postojala oko klinca i tako, noću, posle dva. 

I nisam videla da će se ikada nešto promeniti. 

Sedamnaestog decembra, oko 16h, dobila sam neku poruku. Mail. On. V. 

"Da li možemo da se vidimo? Molim te!" 

Ne znam, mnogo se toksina sakupilo u meni. Ispustila sam telefon iz ruku. Dete se igralo u drugoj sobi, nije ni primetio. Pala sam na pod. Samo plakala. Dete nije došlo, nije čulo. Nisam ni razmišljala o detetu. Ni o čemu. Samo sam plakala i plalala i plakala, ne znam koliko dugo, ne postoje vremenske jedinice tu u tom poremećenom sistemu pogrešno postavljenih emocija. 

I onda sam ustala. 

Otišla do sobe. 

Poljubila klinca. 

Nešto je rekao mali, ne znam šta. 

Nastavio je da se igra. 

Pogledala kroz prozor. 

Neki klinci su stajali na ulici. 

Vratila se do police u hodniku. 

Otvorila fioku. 

Uzela šta mi treba. Iz zamotuljka na dnu, uvijeno u vatu, zatvoreno u neki stari neseser. 

Skinula sam sve sa sebe. 

Ušla u kupatilo. 

Pogledala svoj odraz u ogledalu. 

Ako ga je uopšte bilo. Možda jeste. Ja ništa nisam videla. 

Pustila vodu u tuš kabini. 

Ušla u istu. 

Prebacila na slavinu. 

Pružila levu ruku. 

Žilet prislonila desnom na  kožu leve. 

Zatvorila oči. 

To je to. Samo da se završi ovo više. Uskoro će. Ne budi kukavica, povuci taj rez. 

Dete. Njemu će biti bolje bez mene ovakve. Ja ću i njega da uništim kako sam sebe. Niko me ne poštuje, neće ni on. 

Povuci više taj žilet. 

Zarivam ga u kožu. 

Osećam kako se ona raspara, malo, polako. 

Ne boli. 

Sada povuci, doblje, jače. 

Povuci više! 

Ogromno jedno, kao da je kometa pogodila zemlju, tras iz hodnika. Još jedno tras, kao sudar svetova. Kao kraj sveta, rekla bih. Pa još jedno. Trrrrrasssssss! 

Jebote, J, šta radiš to! Šta to radiš? Oćeš da se ubiješ, je l, sve ti po spisku! Pa eto, imaš sve što ti treba, krenula si, šta čekaš više!? Ubij se! Eto, ubij se! Ne da više pretiš sama sebi, ne da više očajavaš kao neka strina tu pred samom sobom, nego se lepo ubij već jednom! Ajde! 

Povuci jebeni žilet! 

Aha, ne možeš! 

E, pa, ako izađeš živa iz ovog kupatila sada, onda nećeš vala više nikada da pomisliš na ovako nešto! Nikada! Bori se, idiote, ne padaj kao baba po podu! Krvariš, idiote! Ili uvijaj to u peškir ili povlači još! Ajde, odluči se više. 

- Mama, nešto lupilo! Aaaaa, kupaš se, mama! Doblo, mama! 

Idiote jedan! idiote što ne vidiš zbog čega treba živeti, ako zbog sebe nećeš! 

Izađi, sredi se, uvij tu ruku, umij se, popij nešto da se sabereš, i idi da se igraš sa detetom. Spremi mu večeru. 

I nikada viiše da se ovo ne ponovi. Nikada. 

Pola sata kasnije, opet sam bacila pogled kroz prozor. Padao je sneg. I bilo je baš lepo. Neki radostan dan. Izašli smo klinac i ja i pevali ispod pahulja, na ulici. Pridružili nam se neki dečaci, možda baš oni što su traskali po hodniku. 

Predivno veče je padalo iznad Pop- Stojanove! 

Setih se I. Pop Stojanova. Ali, pop. Smejala sam se nečemu. Luda jesam, neka makar budem pozitivno luda, neka odlučim da sam takva. Jebeš suze, plakaću kad umre Igor Đorđević. 

- Hej, pile, oćeš na glumu za par godina? 

- Šta je to? 

Objašnjavam mu šta je, izostavljam kod koga je, smejem se i dalje kao idiot, ali pozitivno lud i ničim izazvano srećan idiot, i spremam ga za spavanje. 

Ništa se nije promenilo. I dalje nisam imala posao. I dalje je para bilo malo. I dalje je V bio ljigavo dno koje mi je ukralo pare! Ali, promenila sam se ja! Tako sam odlučila. I da, ja mogu da biram da budem srećna. Ja imam izbor, i dalje. Imam izbor i biram da živim. 

Pa, onda, J, živi! 

Sledećeg dana je dete kao mahnito tražilo tatu i mamu zajedno, da se grudvamo po Olimpu, pa smo to i učinili. Kako je samo bilo lepo! Predivno! Kako moje dete ima lep osmeh, lepe oči, kako mu lepo sjaje kada se smeje! Koliko je predivan, pametan, lep! Dobar! Brani me da me Vlaja ne zatrpa snegom. A Vlaja je kao neki Snežni car. A mi smo kao neki podanici. 

Posle topla čokolada za njega, za nas čaj i Vlaja koji primećuje da sam ok. Govori kako mu je mnogo drago. Primećuje i da mi je ruka uvijena. 

- Ma, nešto sam se ogrebala. 

Neću mu reći. Ne još. 

Znam ja zašto ne. Ne dam nekima povoda da me ogovaraju i zloupotrebe iskrenost. A Vlaja ne ume da sakrije neke stvari, znam ga, doći će info gde ne sme nikako. 

Ne sada. 

Dete želi da slika sa tatom tatinim bojicama. Dakle, ide tati večeras. Prolazi mi kroz glavu kako ću ostati sama. Na trenutak se naježim, strah od same sebe. 

Ne, ne, nećeš. 

Bićeš ok, možeš. 

Kada sam se vratila u stan već je bilo kasno. Pustila sam neki film i shvatila brzo da nisam odgovrila V na mail. Ma, neću ni odgovarati! 

Sutradan mi je Vlaja javio da vodi dete sa sobom na faks, što je značilo još jedan dan kod njega i sa njim. Ok, šta da radim? Gledam serije, nervozna sam, pokušavam da pišem nešto, nervozna sam. 

Ajde, saberi se! 

Šta želiš? 

Da mogu da se saberem. 

Zašto si sada baš nervozna? 

Ne znam. 

O, znaš! Zašto? 

Pare, posao, ono...

Ma jok, zašto sada? Baš sada! 

Poruka od V. 

Ok, odgovori, zbog sebe, briga te za njega. 

"Znaš gde sam." 

Dolazi za manje od pola sata. Sabrana sam, ok sam. 

Samo zdravo kada je ulazio. Nekako mali. Njegovih 180cm pretvorilo se u moju štiklu. 

- Pričaj! Sve! Duguješ mi celu istinu i znaću ako lažeš! 

Usledila je priča, njegova priča. Da li je govorio istinu ili ne, ne znam ni da li mi je bilo važno. 

Rođen je tamo, u Hrvatskoj. Živeo u toj nekoj zgradi, sa ocem, majkom i sestrom, a otac se bavio lovom. Posle počeo rat, pa su otišli za Petrinju, koliko se sećam. I bilo je grozno, gazio je po leševima nekim. Jednom se desilo da je imao povredu dok se igrao sa drugom decom, te je morao u bolnicu.  I tamo je video mnogo ranjene dece, bolesne, izgladnele, dete sa pola glave, bez ruku, nogu. 

Zašto li sam to slušala?! 

Posle su u oluji došli za Srbiju, u Petrovac. Živeli u sali za fizičko pa magično nekako kupili kuću i nekoliko zlatara. I on je živeo bogovski. Posle su se preselili za Beograd, kupili stan i vratili im kuću na moru. A u međuvremenu, njega je poneo novac i postao je narkoman. 

Dakle, postao je narkoman iz ćefa. Jer mu se moglo da plaća heroin tatinim i maminim parama ili ko zna već čijim, da se tako mangupira kroz vršnjake i da gleda neke od njih kako umiru predozirani. 

I lečen je, više puta. 

Desilo mu se da ga majka nije htela primiti u kuću. Tada je landarao po Beogradu par dana pa su ga sestra i majka smestile u manastir neki da se odvikava. Do detalja mi opisivao život u tom manastiru, sa braćom manastirskom, sve sami narkomani. 

Koga zanima može da izgugla, ima na yt sve to, da ja sada ne smaram još i time. 

Ali, on je mukica i mučenik i žrtva. I gomila psihoterapeuta i eto, on je pametniji od njih svih, njemu stoga niko nije mogao pomoći. Ni slučajno, jer mu je karakter kao ratluk, jer je razmažen i ne ume da funkcioniše u realnosti, jer je nezreo i bahat, jer je prekinuo svaku moguću terapiju pa i bio izbačen iz tog manastira, pošto je pobegao i pokrao neke ljude, ma neeeee.... Zaboga, to je, jer je on poseban i preinteligentan. 

Majko draga, zašto li sam ja tada mislila da on stvarno jeste inteligentan, kul, mangup, o, J, kretenu! 

Nema veze, sve mi je on to ispričao, pa se izvinio što mi je ukrao novac i rekao da će vratiti, ne lipči magarče do zelene trave, i onda je otišao. 

Mnogo puta posle tog dana, kasnije, ja sam razmišljala o njemu. Zamišljala kako se promenio, shvatio da sam ja ta, i tako, ljubimo se na uglu gore, kod parkića. 

Da. 

Č!

 I, bio je to odličan, po mom ukusu i meri, seks sa Č, koji je trajao skoro cele noći. 

Sve potaman, dakle, savršeno. 

Izveštaj o finansijama niko nije spominjao. Na pamet mi nije padalo niti da mu to šaljem niti da budem sa njim u vezi. 

A onda je opet došao i tokom predigre mi rekao da me voli. 

Ok, nisam ozbiljno shvatala, već sam imala iskustva sa onima koje su takve reči uzbuđivale. 

Onda mi je isto to rekao kada smo se oblačili. 

Definitivno nešto sa njim nije u redu. Ignorisala sam. 

- Možemo svakag dana dok ne odeš da se viđamo zbog seksa, to je negde to. 

- Dobro, korektno. 

I tako je i bilo. Radila bih, onda se videla sa V, onda ga ispratila, pa bi došao Č i ostajao po celu noć, odlazio tek oko šest ujutro. Odspava par sati kod mene. Ja na lekovima, prazna i dalje, ma briga mene i za V i za Č. 

Kada je Č došao pred svoj odlazak, da kažem da je bilo čak malo i emotivno. Opet mi rekao da me voli. Meni je to tada bio konačni rastanak sa njim, pa sam čak i iskrenu suzu pustila. 

A, dok je njegov avion uzletao sledećeg dana, ja sam sedela u bašti kafića na Tašu sa V i pili smo kafu i kiselu i on se ljutio, jer ga blamiram naručivši jednu kiselu za nas oboje. 

V!

 Uključujem telefon. Propušteni pozivi od V, poruke, mail, svašta. Jako je zabrinut što se ne javljam, juče nisam delovala dobro. Gde sam i da se vidimo. 

- Evo me u 83, idem prema Krstu. 

- Vidimo se. 

U glavi mi ni jedna jedina misao. Svejednoća. 

V me čekao zaista u onom kao parkiću kod okretnice na Krstu. 

- Šta se desilo  zašto se ne javljaš, zabrinuo sam se!?

- Bila sam kod psihijatra. 

V je znao da imam problem sa depresijom i anksioznošću. Nikada nije zaista verovao u to, smatrao je da se foliram i, iako je i sam često bio depresivan, dijagnozu kao takvu podrazumevao je lažnom, a naročito kod mene. Po njemu, bila sam slabić koji se folira. To mi je nekoliko puta i rekao. 

- E, da, pa izvini za ono, kažem ja ponekad i ono što ne mislim. 

- Za šta tačno? Moje stanje nema veze sa tobom. 

- Ja to nisam ni rekao, ali samim tim što se ograđuješ.... Šta sada radiš? 

- Ništa. Idem kući. Hoćes sa mnom? 

Bolje i on nego da ostanem sama. Samo da sutra ujutro popijem prvu dozu i biće bolje. 

Isto, razgovori do jutra, o njemu. Sve kod mene i u meni ravna linija. Poneko moje "da da" i to je sve. A u torbi se nalazila hrpa tabletica, odmah tu, mamila me samo tako. 

- Ostani dok ne popijem prvu dozu leka ujutro, molim te. 

- Ti stvarno nisi normalna. Nećeš me dobiti na patetiku. 

- Misli šta god želiš, učini mi i ostani. 

Ok. 

Oko sedam sam popila lekove i zaspala. I ne znam kada je otišao. Probudila se popodne. Prvo kontaktirala HR u firmi, koji me je svakako cimao, jer, bolovanja, ludilo, korporacija, a potom Č. 

- Dođi! 

- Dolazim. 

Č!

 Skoro pa zaboravila da Č dolazi uskoro. 

Razmišljala da mu kažem da ne dođe, kako ću ga takva naduvena i natečena, uplakana, dočekati. 

A ionako nije imao neko lepo mišljenje o mom izgledu. Šta me briga! Ne znam da li mi je do seksa uopšte. 

Jako me je zabolelo ono što je V rekao. Znam da je to bila istina, znam i da je istina da sam za Č debela i nikakva. Koji poraz za mene! Koliko njih još treba da mi kaže da ne valjam, da me uvredi i povredi, pa da odustanem!? Da li meni, zapravo, prija ova bol? Ili sam samo toliko naučena na nju, da je jednostavno smatram normalnom, da ništa bolje i ne zaslužujem, te je iznova i iznova prihvatam kao jedinu opciju koju mogu dobiti? 

Skoro pa sam čula kako se moji svađaju u drugoj sobi, skoro pa stavila dlanove preko ušiju da ih ne čujem, skoro pa kao kada me otac pozove, ja uđem u sobu i zateknem majku na podu, a on mi govori zašto je ona tu, takva, mala, skupčana, i dok mi govori, udari joj još par šamara. 

Eto, tu sam, u istoj toj sobi, ovoga puta samu sebe posmatram na podu. I toliko sam urasla u taj pod da više i ne znam kako da ustanem. Sama sebe šamaram, krvarim, ležim nepomično, sama se sebi rugam i smejem. 

Da, u pravu je V. Ko mene i može voleti? Da li me je iko voleo? Da li me je Vlaja voleo? Da li se ikada suprotstavio svom ocu da mi to pokaže? Da li neko ko te voli ti kaže trudnoj da nije te sreće da umreš na porođaju? Da li neko ko te voli dozvoli da pored svih ulaganja u tu kuću, svega što si ti kupila, to zadrži, a ti odeš u podstanare, ne pomaže ti oko kirije, sve finansijski spadne na tebe? Da li me voleo onaj pre njega, što me lagao toliko da je i smešno sada, ili onaj pre, što je imao devojku paralelno, ili bilo ko? 

Šta bi uopšte i imao da voli kod mene? Ništa. Ja ne zaslužujem biti voljena. Ja sam samo jedna ružna ljuštura, praznina, odvratna, grozna, naopaka, neprivlačna. 

Naravno da se ne dopadam Č! Kome bih se i mogla dopasti! Pa ne dopadam se ni samoj sebi! Ogroman nos, tanka usta, predebela, preniska, Fiona, klempave velike uši, ogromna stopala, Hobit, Gnom, to sam ja! 

Sasvim razumem što mi je rekao da mu se ne dopadam fizički. Bar je bio iskren. Ja ni to nisam kadra biti. Ja sam dno, meni je mesto na dnu. Ja zaslužujem da me svi šutiraju na tom dnu, da zauvek na istom umirem i ponovo se rađam samo kako bi me opet ubili i kako bih opet patila. 

I neka dođe Č. Meni užitka neće biti. Neka mu ovo telo, kvazimodno i cirkusu podobno, da sa njime radi šta hoće. 

Ja bih, svakako, najradije samo da nestanem odavde. Iz stana, grada, planete, univerzuma, da se nikada i nisam rodila, da nikada nisam postojala, da ova mrlja od mene nestane i ne kvari savršenu sliku sveta. 

Nisam se spremala za Č, nisam se ni istuširala od jutra, ni zube oprala ponovo, našminkala se nisam, oči su bile naduvene, u širokoj muškoj majici i donjem delu pidžame sam ga dočekala. 

On ništa nije primetio ili mu je bilo svejedno. Sa vrata je počeo da me ljubi i da se skida. 

Kao profi kurva nad svojim telom i uopšte samom sobom odvajkada, dobro sam glumila strast. Ljubili smo se na tom mom neudobnom kauču, a dok sam mu darivala oralni seks, plakala sam i plakala i plakala i trajalo je jako dugo, dok se moje suze i njegove izlučevine nisu pomešale. 

Posle me je kao poslušnu lutku naredbama usmeravao u pokrete. Nešto što bi trebalo biti dirty talk je zvučalo tako bukvalno i tako podobno mi. Plakala sam i dalje, nije ni primetio. Da, ja sam prljava i odvratna kučka prema sopstvenoj sebi i zašto to ne bi i drugi mislili. 

Bez reči je posle par sati onoga što bih u normalnijim okolnostima možda i okarakterisala dobrim seksom, otišao, a ja sam se samo sklupčala u ono što je možda i jedino nekada vredelo i čemu se radovalo, fetus, i tako zaspala. 

Ujutro sam otišla kod psihijatra. Znala sam da nisam dobro. Više puta sam pomislila da popijem tablete. Dakle, nisam dobro. 

Č je zvao i zvao. Uglavnom, nisam se javljala. Videla sam poruku, da dođem kod njega, da razgovaramo. O čemu mi imamo razgovarati? 

Psihijatrica je ponovo predložila bolničko lečenje, iako sam sada već dobro znala da ne spominjem crne i samoubilačke misli, čitala me je. Odbila sam. Naravno. Ne želim u bolnicu. Dosta mi je bolnica bilo u dvadesetim. Što zbog vežbi, što sa druge strane, kao pacijent. Ono kada sam sa 25 imala kliničku smrt pa provela celi juni mesec u postelji dok su se pitali šta mi je, dosta mi je za celi život. Ne podnosim miris hlora, belih postelja i parfema sestara u viziti. Guši me. 

Dala mi je lekove, malo drugačije nego inače. 

Kada sam izašla, kupila lekove i pogledala telefon, bilo je preko deset propuštenih poziva od Č. Isključila sam telefon, sela na klupu, razmišljala. 

Šta želi uopšte? 

Šta da radim danas? Ne radim, jasno je da nisam kadra, pitanje je dana kada više neće tolerisati moja bolovanja i promene raspoloženja, gde god da pogledam su samo problemi, loše sam i ako ostanem sama sa sobom, možda i pohrilm za tabletama, a sada ih i imam u rukama, i to koliko. Plašila sam se same sebe. 

Bilo me sramota da to delim sa prijateljima, iako su oni divni ljudi. Nisam želela da time opterećujem najbolje drugarice, imaju i svoje probleme. 

Otići ču kod Č. Ispričaću mu sve. Ionako se uskoro razilazimo, šta god da postoji između nas, ako išta i postoji. Možda mi bude lakše kada mu sve ispričam, nekome kome i nije stalo i ko me ne poznaje dovoljno. 

Lepo me dočekao, malo zabrinuto. Ponudio ručkom, odbila sam. Kafom, čajem, sokom, odbijala sam. 

Sedela sam i samo ćutala. Ni reč jedna da izađe iz mene. 

- Razmišljao sam. O nama. 

- Mhm. I? 

Neka slova su van moje kontrole letela po tihoj momačkoj sobi mog skoro pa šezdesetogodišnjeg nečega. 

- Želeo bih da budemo u vezi. 

- Ajde! Važi! 

To je bilo ono kao aha, kako da ne. Očigledno nije tako shvatio. 

- Znao sam da ćeš se složiti. Ipak, moram da budem obazriv. 

- Aha. 

- Pa da, znaš, ja sam vrlo imućan. Ja znam koliko sam zbog toga poželjan. Želim da se zaštitim od toga da su žene sa mnom iz koristi. 

- Da, da. 

- Drago mi je da razumeš. Postoji i ta stvar kod mene, oko razvoda. Mi nismo zvanično razvedeni, ali evo, spremio sam ti štampanu verziju kopije separation agreementa, da vidiš. Pogledaj! 

Ja sam prikovana za krevet. Donosi mi papir. Gledam papir. Ne čitam. Ne zanima me. 

- Da, da. 

- Možeš poneti sa sobom da pročitaš. Imam i ja zahtev od tebe, pre nego započnemo vezu. Hoću da mi do sutra spremiš svoj finansijski plan za narednih šest meseci, kako bih ja bio siguran da nisi sa mnom iz koristi. Nadam se da razumeš da će mi biti potrebni izvodi iz banke i stanje po računima. 

Opet mi je strašna mučnina došla do očiju, pa mi se muti vid i vrti mi se u glavi. 

- Ok, važi, idem sada, da spremam izveštaj. 

- Drago mi je da se slažeš. 

- Doviđenja. 

Poljubac na rastanku. 

Hodam kao zombi po Novom Beogradu. Šta se upravo desilo? 

V!

 Zadremala sam. 

Oktobarski spori otkucaji srca od opalog lišća i kišnih kapi, dobovanje po terasi, tek uključeno grejanje - lako je i dušu zaturiti u ovom prekrivaču sete i nostalgije. 

Nekada sam volela ovo vreme, bundeve što bi preostale po poljima, pokislu trsku koja se lepila za nozdrve, vrapce skrivene po stubama. Sliku mog sigurnog mesta. Neka druga ja, ona sa baterijskom lampom i ćebetom, imala je kolibu iza kuće, između vrba i plastova, ustogljenih da tako zadrigli od letnjeg pijanstva  bezbedno prespavaju hladnoću, trapova tek usidrenih sa mirisom slame i jabuka. Dole su bile daske, sa strane plastovi, gore neki stari kalkan, pa preko opet slama i nadvijene tužne grane, iza kanate od nekih još dedinih volovskih kola. Unutra, tišina, mrak i ja. Knjiga, ćebe, svetlost baterijske lampe, nekada sveže orasnice ili štrudila. Moj svet. Moj jesenji raj i san o nekoj ženi, samostalnoj, uspešnoj, u nekoj kućici u cveću i trešnjama na haljini. 

Šta sam uopšte uspela dati toj devojčici? Plašila sam se njene osude, toga što sam je izneverila i što nikada nisam bila kadra da joj stanem na crtu. Romantičnija je, a mudrija. Emotivnija, a logičnija. Mnogo je pametna. I usamljena. 

Od svega, valjda je samo ta usamljenost ostala u raju. 

Šta bi ona rekla na sve ovo? 

Na to što čekam ovde u ovom stančiću, podstanarskom sa svojih četrdeset godina, a pošto sam ostavila sve svoje radi slobode, nekog tipa od 57, šesnaest godina od sebe starijeg, koji misli da nisam dovoljno privlačna, da imamo seks? 

Ona je sebi obećala da nikada neće imati bilo šta sa takvima. 

Ona je bila romantična, a ne patitična. Ja, sve obrnuto. 

Da mogu da se, kao u seriji Dark, zavučem u špilju i izađem ispod kanata u kolibu iz 1991, bi li mi uopšte poverovala ko sam? 

Neka je, neka sanja, kada već može. 

Ova sadašnja ja ignorisaće svašta radi u najavi dobrog seksa. I, još gore, filozofirati oko toga. Umesto da mi makar bude jednostsavno. Da li je ikada išta bilo jednostavno ili sam uvek i svačemu morala da dajem izvanredan značaj, analiziram, samoispitujem se? 

Zvono. Kao ono za početak časa kod moje razredne. Da, ono se čulo drugačije. Toplije bi poskočilo srce. Isto sam osetila, na trenutak. Nije valjda da je Č! Ne može biti, ne zna broj stana. 

Otvaram. V je. 

Nije se ni najavio. Kako je uopšte znao da sam tu? 

- Šetao, pa navratio. Mogu? 

Imam još bar šest sati do Č. 

- Ma da, izvoli! Kafa?

- Ajde ničim me ne nudi, ako želim reći ću ti. 

- Aha, nisu ti sve ovce na broju. 

Znao je on vrlo dobro ko najbolje sluša i ko bi to satima činio kada mu je bivalo potrebno. 

Odmah je počeo o njoj. Ponovo prepričavanje onoga što mu je učinila i isto pitanje, kako je mogla. One krupne zelene oči bile su pune suza. Kako je otišla bez pozdrava, zajebala ga, podvalila mu. 

Slušam i saosećam i pitam se da li bi ona ja iz 1991 sada otišla odavde ili mu rekla da odjebe ili ga izbacila iz stana. 

Otkud mu da da sebi za pravo da meni govori o njoj toliko, u mom stanu plače zbog njihovog rastanka? Zašto ja ovo trpim? Meni nije svejedno kada govori o tome. 

- V, ja stvarno neću da prihvatim ovoliko nepoštovanje. Ti znaš šta ja osećam prema tebi i tako..

Samo sam se sledila pred njegovim hipnotišućim očima, istim onim kao što ih je imao moj otac, te 1991, kada bi stara ja, mlada ja, bila trgnuta iz svog sveta i skamenjena stajala ispred očevih. Istih, identičnih. 

- Znam. Ti mene voliš...Ali, ja tebe ne volim, ne tako kako bi ti želela, nikad i nisam i nikada i neću. 

- Izađi napolje. 

- Neću da izađem. Draga mi jesi, ali to je sve. 

- Zašto mi govoriš sve ovo, ako znaš da je meni do tebe stalo? 

- Pa, jer znam da ti je stalo. Da ćeš mi ti pomoći...

- To je nepoštovanje. 

- Vidi, mi nismo momak i devojka, možda, ne možda, siguran sam da bi ti želela da je tako, ali nije, ne volim te, ne želim te na taj način, ti nisi ta, ne budiš to u meni. Ne osećam ja to sada ni prema njoj, ni prema kome. Ja nisam sposoban sada osetiti to prema bilo kome, niko to sada ne može da probudi u meni, sjeban sam, znam nisi me ti sjebala, znam, ona je...

- Samo izađi, povređuješ me. 

Trudim se da ne zaplačem ispred njega. 

- Vidi, nismo momak i devojka, mogu da pričam šta hoću, shvati, ne dugujem ti obajšnjenje. 

- Napolje! 

- Ok, vidimo se ovih dana. Ne dugujem ti ništa, samo te ne volim, shvati da te ne volim kako bi ti želela. 

Otišao je, a ja sam samo ispustila sve oktobarske oblake iz sebe, od 1991 pa do sada. 

Č!

 Ali, pošto sam i ja ljudsko biće, i to vrlo seksualne prirode, a ništa se nije dešavalo sa V, a i nije da sam bilo kada bilo kakav signal dala mu da želim, negde sam prezupčila u svojoj glavi da ipak odem kod Č i da imamo taj seks. Prosto, boli me uvo za njegovu procenu hemije, uzmem šta mi treba i to je to. A malo me i ložila pomisao da konačno budem sa nekim ko je prilično stariji. O tome sam slušala od drugarica, doduše, ne baš o toliko starijima, ali nikada se meni nije desilo. Najstariji sa kojim sam u životu spavala je bio samo par godina stariji od mene. Dakle, tako nekako sam donela i odluku da se javim Č, par dana pošto je on prestao da mi obrazlaže svoje teze, kao udžbenik da piše. 

I, pristao je. 

Samo, opet nije bilo tako jednostavno, opet je bio na nekom putovanju. Dogovorili smo se da se vidimo kada se vrati. Ajde, neću crći za dva dana. 

U subotu, rekosmo složno. 

I, subota dođe. 

Pa, plan je bio da, ako bude lepo vreme, odemo na Palić, prošetamo i tamo iznajmimo neku sobu, a, ako bude kiše, odemo u Zemun na ručak, a onda kod njega. I bilo je lepo, sve do 16h, kada se sva voda iz nebesa sručila na zemlju, tako da, Zemun, pa kod njega. 

Opet, sredila se, sve po redu, uzela taksi, otišli na ručak. Uredno me on dočekao, bio ekstremno fin i kulturan, sve maniri, džentlmenstvo, ono, sve što treba da uradi je uradio. I pogledi, pa malo držanje za rukice, ma pršti od hemije, al ozbiljno. I ja sam se folirala, hemija je bila stvarna, ali ostalo, ljubaznost, pa najradije bih da ga nikad nisam videla posle onog mala si i debela, al ajde. Ušla baba u kolo i dala groš. Nema dva da da da izađe, ne još, a i ne bi još. 

I, posle odosmo do njega. 

Negde sam pročitala da je seks srazmerno dobar količini toksičnog u odnosu. Ili, što smo luđi, to više pršti strast. Sada, koliko je to generalno tačno, valjalo bi diskutovati, zapravo se ja i ne bih složila, ali, u ovom slučaju, pa....

On je, inače, tu u Beogradu, u tom stanu, jednom od mnogih koje poseduje, živeo sa majkom. Ona je bila u svojoj kući u to vreme. Ako krenem objašnjavati to, pogubiću se. Uglavnom, ne znaju šta imaju i gde se trenutno nalaze, tako nekako. 

Elem, lep mu je taj stan. Prijatno uređen. Predratni stil, meni vrlo udoban. Nešto skandinavske estetike. Taman. Prigušena svetla, klasika sa gramofona, onog pravog, romantično. Stara škola. 

Kuva mi kafu, tražila mu. Dodaje mleko. 

Sedim na fotelji u "salonu". Baš do vrata od njegove momačke sobe. Zaronjena u nju, posmatram ga. Nizak je, sitan je, al je simpatičan. Ima lepe crte lica. Mladolik. Ima lep osmeh, lepe oči. Malo sam i zagrejana, skoro pa pijana, od onog vina iz restorana. 

Prelazim preko zidova, fenomenalne slike. Vlaja mi je usadio nešto ukusa kada je slikarstvo u pitanju. Jedna Degasova reprodukcija, još malo impresionizma, nešto što liči na Selenu Vicković.. Ormarić u baroknom miljeu. Mora da je majka mu položila saksije na parket. 

Miris starih knjiga i sveže lakiranog drveta dolazi iz njegove sobe. Stapa se sa aromom kafe koju mi prinosi. Skoro pa savršeno. 

Pijemo kafu, on sedi meni preko puta, na trosedu. Još jedan fini komad nameštaja. Nije ga ni udubio. Pogledam "moju" fotelju. Stvarno sam debela, može biti. 

Malo poražena sama pred sobom zbog te nagle samospoznaje, odlučujem ne biti tako laka. Neka se još pomuči. Nećemo spavati večeras. 

Pričamo nešto. Hvali moju kosu. Svi hvale kosu. Oduvek su mi pohvale kose značile isto što i ružna si, ali eto da budem kulturna osoba pa ti kažem nešto lepo. Osim kada je kosa zaista lepa. Kakva je moja? Pokušavala sam da se prisetim odraza u ogledalu. Pa, nemam pojma. 

Svakako, seksa biti neće. A-a. 

- Pokaži mi svoju sobu! 

- Rado! 

Ulazimo u pravu momačku sobu, kao u muzeju sedamdesetih. A opet, sve na svom mestu. Ogromna biblioteka preko celog zida. On seda na krevet i zove me sebi, ja sedam pored bibioteke i želim da gledam knjige. I stare fotografije. 

- Ovo smo mi pokraj Sene. Ovde pored piramida. Ovo je Kolorado. Japan. Kipar. Minhen. Brazil. Rio. Helsinki. 

Zavrtelo mi se u glavi. Mi smo putovali na Kopaonik, preko sindikata. Išla sam na more sa godinu dana, u Igalo, u banju, jer sam bila neuhranjena, i posle tek kao studentkinja. 

- Ovo je moj tata na poslovnom putu, ovo sa svojom knjigom, ovo sa studentima...

Moj tata nije završio faks, oženio se. 

Zašto se uopšte upoređujem? Ipak mi se vrti, da li od vina ili informacija, ali mi nije dobro. 

- Kasno je, idem ja polako. 

- Ozbiljno, ideš? 

- Idem. 

Obula se, tražila kaput. Doneo ga. 

- Nećeš da se pozdraviš? 

- E, ma hoću, naravno, evo, da uzmem torbu, umalo da zaboravim. 

Ostala mi na fotelji. I, dok sam se približavala istoj, okrenuo me onim slabašnim samo na oko rukama sebi i poljubio u obraz, a onda, kako se nisam opirala, nastavio dalje. 

Bilo je to, bez preterivanja, najstrastvenije i najbolje ljubljenje u mom životu, a nije da sam baš neiskusna. Savršeno. I, brzo smo se našli na njegovom trosedu, gde smo ostali naredna dva sata. 

Nije bilo seksa, bila sam izričita, ni sama ne znam zašto tada, jer je sve vodilo tome i postojala je obostrana želja, ali prosto samo sam zacrtala da neću. Nisam moralna ja pa kao zbog toga, nego samo sam valjda htela da se potrudi više, nemam pojma. Ali, ono što je bilo, bilo je za pet zvezdica. 

Dovezao me do stana, u koji sam se smestila sa širokim osmehom na licu. 

Eto, makar je nešto valjalo. Konačno. Posle aseksulanog braka sa Vlajom, amputiranim za poljupce seksa sa V i onog jednokratnog i samim tim meni glupog seksa sa G, ovaj je samo uvod u to i te kako obećavao. 

Biće to jedna lepa kratka avanturica, pomislila sam, on putuje nazad za dve nedelje, strava! 

Stigla je i poruka od njega kada se vratio, želje za miran san i lepe snove, sve po redu. 

Ujutro, opet, kada ćemo se ponovo videti. Dete je bilo sa mnom, cele sledeće nedelje. Prilično težak zadatak, kako se uopšte videti sa njim. 

Razgovarali smo o tome. Reče da mu je bilo fantastično i da jedva čeka sledeći susret, on ne bi baš našu konekciju definisao, neka vreme odluči šta smo. Mislim tako, koje vreme, za dve nedelje nisi tu pa onda opet za šest meseci tek nazad. Šta uopšte i možemo biti! 

Predložio je da se viđamo noću, kod mene, kada dete zaspi. Malo mi je ova ideja delovala odvratno, nekako baš jadno. Još mi se manje dopadao. Ništa mi se, zapravo, nije više sviđalo, osim te hemije i strasti između nas. 

Neki putevi se sami otvaraju, valjda. Ne znam verujem li u slučajnosti, iz ove perspektive. U sudbinu svakako da ne. Malo je to komplikovano. Ali, Vlajini roditelji su me zamolili da te nedelje dete bude sa njima. Idu u neku vikendicu od kumova svojih, ja inače prezirem te njihove kumove, možda jednom i potankije objasnim zašto, ali sada, razmišljala sam o predlogu. Naime, dete bi bilo u prirodi, ta kuća kumova njihovih je sve ono, bazen unutra bazen spolja, mini spa centar, životinjice. Pitala sam i klinca želi li da ode, vrlo se obradovao, jer on voli sve njih, nevezano za moj odnos sa istima. 

A i ja bih mogla da se viđam sa Č. 

Pa, hajde, neka ide. 

Odmah su došli po njega, odmah sam ja poslala poruku Č, rado je prihvatio i potvrdio da će uveče biti kod mene. 

Naravno, sledilo mi je sređivanje za taj svečani čin. 

Imala sam dovoljno vremena, pustila muziku i samo se prepustila, zavaljena u svoj neudobni kauč u dnevnom boravku....

V!

 Naravno, nadam se da niko ne može sada već pomisliti da će V tako lako izaći iz mog života! 

Posle mog rođendana, razmenjivali smo poruke. I dok sam bila kod mojih na selu. Ništa veličanstveno, uglavnom o tome kako smo proveli dan. Naravno, nisam mu govorila o bumble, dopisivanjima, ništa ja to spominjala nisam. 

Osećanja prema njemu su vrlo utihnula, ako ih je ikada zaista bilo, onih pravih, a da nije opčinjenost nečim. Samo mi je ostao enigma, meni veoma nelogična zagonetka, ali koju svakako valja rešiti. Želje vezane za njega bile su oprečne. Od one da prekinem svaki kontakt, jer je to zaslužio, do one da se on zaljubi u mene, zavoli me čak, i to onako kako je voleo nju, kako sam ja zamišljala da on ume da voli. 

Ovde ima malo želje da budem voljena, još uvek, a ima i ega. Povređene sujete. Ja jesam vrlo sujetna osoba, ali, i veoma je čudna ta moja sujeta, jer je u devedeset devet posto slučajeva vezana za muškarce i neko takmičenje sa njima. Nije to ni samo ono ti si mene ostavio, ja se zaljubila, a ti nisi, ma jok! Bilo je i toga, ali ne samo to. Nego baš prema muškarcima u smislu ja sve mogu bolje, jer sam žena, meni sposobnoj ne treba muškarac, nego ja sama biram, vrlo svesno, da imam muškarce u životu. Koliko je to zaista tako, ne znam, ali na tome se temeljilo. I da, možda sam i svoju vrednost potvrđivala kroz mišljenje muškaraca baš iz tog razloga, mada i kontraditorno. 

Sve to tako zbrkano u papazjaniju, kolutalo mi se po glavi, tražilo nove muškarce po bumblu i paralelno održavalo kontakt sa V. 

Recimo, onog dana kada sam išla da se vidim sa I, prvo sam se srela sa V. Nisam mu rekla kuda idem, pitao me samo da me vidi, a taman je bila zgoda, jer sam se sredila. Ništa se nije desilo, razmenili par reči o ko zna čemu, dobro se sećam da je prokomentarisao to da mi je lepa kosa. To je od njega bilo i previše. Bar kada sam ja u pitanju. 

I dok sam se dopisivala sa Č, nekoliko puta se samopozvao na kafu, par puta sam ga i ja pozvala. Ništa seksualno, samo dođe, pijemo kafu, pričamo. 

Ma koliko se trudila da odgonetnem tu priču sa heroinom, nije mi se dalo. Menjao bi temu. Doduše, bio je vrlo ljubazan prema meni, nije mi tražio novac. Neretko bismo samo slušali muziku. Umeo je mnogo puta da nešto kod kuće sam odsvira na gitari i otpeva, pa mi pošalje, da dam mišljenje ili kao, namenio je meni. Da, bilo mi je super tada. Ali, ništa osim toga, baš ništa dalje. Pričali smo opet, vrlo često, o tom ratu i o Petrinji i o izbeglištvu, njegovom ocu, mojoj porodici ponekad, mom detetu za koje se intersovao veoma, koje bi ga i srelo često, prema kojem je bio zaista sjajan. Zvao ga je "bata V", ne znam zašto "bata", kada realno izgleda kao čika, ponekad i kao deka, ali eto, takve je asocijacije budio u njemu. Možda, jer se baš igrao sa njim, donosio mu igračke, pravili su zajedno igračke. Malo je sada sve ovo nerealno i meni koja se prisećam, ali tako je. Toliko da sam i onda, a i sada pomislim, da u njemu ima ljudskosti, normalnosti, ali da je sjeban na milion načina. Zapravo, da je sam sebe sjebao i da je izbeglica na ovoj zemlji i u svojoj glavi, zauvek kao takav zaključan da pluta između stvarnosti i mašte. 

Par puta bi mi se jadao, kako je kasno za sve. Kako nikada neće imati dete, porodicu. Par puta smo, šetajući Bulevarom, zastajali tako pored prodavnica nakita, u neke zlatare me i sam vodio, pretvarao se da i dalje ima svoje, i tada bi me tim ljudima predstavljao kao svoju ženu čak. Upoznavao sa nekim ljudima koje poznaje, kao svoju devojku. A nismo bili ni blizu tome da sam mu devojka, ni muvanja nije bilo. Pitao me da budemo kao nešto u vanbračnoj zajednici, kroz šalu, da budemo prijatelji sa povlasticama, opet kroz šalu, ali nije tu bilo ni tih povlastica. 

Negde kada sam otišla na dejt sa Č, V i ja smo se viđali svakog dana. Došao bi samo na tu kafu, otišli bismo u šetnju, par puta me i izveo na večeru. Odakle mu kinta, nisam ni želela da znam. Ali, eto, bio je ljubazan, uglavnom lepo raspoložen, ponekad setan, ponekad depresivan. 

Mislim da sam i ja bila depresivna, zapravo. Duboko u sebi, znala sam da ništa nema smisla. Nisam bila zadovoljna poslom, samom sobom, time što sam previše okružena nekim muškim likovima, nisam bila zadovoljna finansijskom situacijom, samo sam nekako pokušavala svim silama da budem ok. 

I tako, ništa specijalno, ništa posebno, samo da kažem da je V i dalje bio prisutan i to daleko više nego ranije, samoinicijativno, i da je prosto bio tu. 

Koliko iskreno, sigurno da ne sasvim, jer istinu o heroinu mi nije govorio, a nisam ni ja njemu za I, Č, bumble. On je prezirao dejting aplikacije, svakako. 

Č!

 Mangupi, muzičari i majstori! 

3M! 

Moj tip muškarca. Još ako je sve to, savršeno. Takvi su me oduvek privlačili. Takvi su me redovno i odbijali, a ako bi se nešto desilo, bilo bi vrlo burno, trajalo kratko ili bi se pokazalo da je on narkoman. 

Ja, sa druge strane obožavanja tog, nemam nešto mnogo mangupskog u sebi. Više sam obična, otvorena, jednostavna, povučeni jedan tip osobe, malo i sramežljiva. 

Na hor me nisu primili, jedinu u odeljenju od devojčica, toliko sam muzikalna. Kad zapevam, pacovi se razbeže sve do Francuske revolucije, komšije misle da se neko porađa. 

A majstor sam toliko da zavijem sijalicu i pozovem istog da iz mašine izvuče čarape te mi naplati par hiljada svoj težak posao. 

A, on, on je onako, poderanih farki, rustik jaše, ima malo dužu kosicu, zelene oči, svira gitaru, imao je bend, možda ga i dalje ima, ali se svakako bavi muzikom, i obrazovan je toliko da zna da se potpiše, al načitan i bistar i svestran, i zna da popravlja po kući. Da nije ovog majstorisanja, bila bih i ja i dalje gimnazijalka. I jeste malo smešno kad pomisliš na muškarca od 40 plus, sa tom kosicom i u toj garderobici. Može se naći ispred kioska i kontejnera. Jasno je zašto mi takvi nisu baš pametno rešenje, ma koliko me privlačili, nije jasno zašto i dalje trčim za njima, i ovako osvešćena. 

Aliiiii.....

Jeseni gospodnje 2022, reših to da menjam i da načnem nešto posve drugačije, jer to može da traje. 

(Vlaja ne ume ni sijalicu da zavije, mangupa bi prepoznao kada bi mu bilo istetovirano na čelu, a od muzičkog talenta ima rejv žurke i tuc tuc tuc tuc, da moždani dobiješ. A trajalo je! Doduše, on je slikar!) 

I tom mišlju motivisana, tumarah hladnim hodnicima bumblea. 

Iste te večeri, kao da me Bog odbačeni pogledao (?), ugledala sam njegove slike na ovom sajtu za upoznavanje izgubljenih duša. Markantan, nekoliko slika u odelu. Jedna iz Pariza. Nijedna pored auta, nijedna iz Dubaja, kako moje klinče kaže, nekoliko za stolom, onim veeeeelikim, konferencijskim, pa sve njegovo ime pored, pa on nešto prezentuje. Crn, lepuškast, uredna bradica, kosica svezana u repić. 47 godina. Piše sve na engleskom, plus neki citati. Razveden, piše, ne želi još dece, a ne zna baš šta hoće. Tako piše, ima tamo, neko napiše da bi vezu, neko komb, on ne zna šta bi. Nema veze, kad mene upozna, shvatiće da želi vezu. Ja je, valjda, svakako želim. 

Ide, svajp desno, ide za cirka dva minuta mečččččč. 

Sačekam malo, koji sekund, da ne ispadnem baš očajnica pa pošaljem odmah poruku. I on sačeka koji sekund pa odgovori. Lepoo! 

Ozbiljno, baš lepo smo kuckali narednih pet sati. I sutradan skoro celog dana. Nismo mogli da se vidimo još, jer je on bio na putu po Makedoniji kod prijatelja. 

Ali, bilo je sjajno to dopisivanje. Doduše, vrlo brzo mi je rekao da nema 47 godina, već deset više, ali sam ja nastavila. Jer, sve se uklapalo u nemajstora, nemuzičara i nemagupa. 

I sećam se da sam se mnogo smejala, da je klizilo pisanje sa njim, da sam jedva čekala da dobijem poruku, a bilo ih je u izbilju. Bez seksulane konotacije, bez i nekog očiglednog muvanja, a opet, osećala se hemija iz svakog slova. Neko sa mirnom energijom, a opet vrlo inteligentan, vrlo pronicljiv, promućuran. Savremenih i feminističkih stavova, vrlo obrazovan, proputovao celi svet, vrlo bogat, za promenu. 

Smetalo je to što nije živeo stalno u Srbiji. Bio je iz Beograda, ovde rođen, odrastao, ne Srbin po nacionalnosti, ne pravoslavac po veroispovesti, ali to nije marilo, no, rano je otišao na zapad. Šest meseci tamo, šest ovamo, radi i putuje, nekretnine, ludilo. Nije me to privuklo, ali jeste bilo veliki plus, svakako. Neko koga ne bih morala da vukljam sa sobom. Ružno je to reći, ali posle nekih iskustava, bolje da ima on svoje. 

Bio je pun razumevanja. Ja sam u to vreme ponovo bila na lekovima za depresiju i anksioznost, a on je sve pažljivo slušao, davao savete, čitao o tome. Jednom, kada smo se čuli, još uvek se nismo videli, rekao mi je da sam mu postala draga, a meni je to bilo vrlo drago, kao da sam našla utočište svoje u nekom. Malo je meni trebalo da to osetim, posle svega i uzevši sve u obzir. Kakvi jaka, pa bila sam i više nego ranjiva i slaba. 

Video je on to. Nije zlopotrebljavao u tim razgovorima, zaista je delovalo da se trudi da bude prijatelj. 

I ja sam njemu bila. Da, imam i ja šta da ponudim, makar malo duhovitosti i da ga nasmejem s vremena na vreme. A jesmo se smejali. Mnogo. Baš dugo. 

Vodio me kroz mesta kojima putuje, a ja sam odbrojavala dane do njegovog povratka i našeg viđenja. Znala sam da svakako, ako kliknemo, imamo malo vremena pre nego ode na zapad na šest dugih meseci. I znala sam da nema mnogo šansi da ne klinknemo i znala sam da me čeka čekanje. 

Kada se vratio, dejt smo zakazali za sutradan, ja sam izabrala mesto, centar, kafić u koji često odlazim sa drugaricom. 

Potrudila sam se. Kosa, nokti, lice, sve na svom mestu. Animal prozirna košulja, braon pantalone, cipele na štiklu, vuneni kaput. Lepa sama sebi, nekako. Sačekala sam ga koji minut, tačno onoliko koliko sam stigla ranije, jer je i on bio tačan. Raširio je ruke dok mi je prilazio, samo smo se stopili u zagrljaj. Izgledao je baš kao na slikama, dosta mlađe za svoje godine, ne bih ni provalila da nema 47 da mi nije rekao. 

Pantalone, košulja, sako, patike. Sedeo je preko puta mene i smeškao se zagonetno. Pričala sam kao navijena, nervozna. On bi tek nešto prokomentarisao. A nismo dugo sedeli, možda oko dva sata. Onda krenuli. 

Zajedno prošetali do Narodnog muzeja. Tada sam primetila nešto što mi je zasmetalo, prvi put. Nizak, mršav, premršav, valjda sam videla tek kada je hodao pored mene. Bili smo iste visine sa mojim štiklama, možda on i malo niži, a sigurno je da sam mogla da ga podignem i ponesem usput. Ne, nisam volela sitne muškarce, nikada. 

Zagrlili smo se na rastanku i poljubili u obraz. Rekao je da ćemo se čuti. Gledala sam ga dok odlazi. Malo mi je bio i smešan. Morala sam da razmsilim. 

Našla se sa drugaricom, posle došla kući. 

Ne, neću dozvoliti da me fizički izgled odvrati od njega. Ok, nije nešto, ali hemija svakako postoji, osetila sam je, dopada mi se kao osoba, smejemo se zajedno, pričamo, neću sve da odbacim, jer je nizak i mršav. 

To je to. Čekam da se javi i da predloži ponovni susret. 

Ali, nije se javljao. Satima. Došlo je i sledeće jutro, a od njega ni poruke. 

Razmišljala sam. Možda taktizira, ali to ne liči na njega, ima 57 godina, pobogu. Možda je provalio da mi se baš i ne dopada fizički, prebrzo sam se okrenula. Možda se ja njemu nisam dopala uživo, ali valjda bi nešto rekao. 

Javila sam se ja njemu. 

I odgovorio je, vrlo brzo i vrlo šturo, hladno. I pitala sam ga da se čujemo i onda koji su mu utisci nakon viđanja uživo. 

Pa, nakon duže pauze, koja i jeste nagoveštavala nešto negativno, rekao je da sam se veoma lepo obukla, da imam ukusa, da sam vrlo ženstvena, interesantna, harizmatična, inteligentna, lepa u faci, ali da sam predebela za njegov ukus i preniska. 

Wtf, pa on je premršav za moj, i on je nizak, ali mu to nikada ne bih rekla. 

Dodaje, on je iskren. 

El treba da se sada osećam loše i što sam niska i predebela i što sam neiskrena, pa ja njemu ne bih rekla da ni on meni nije nešto, jer je, za moj ukus, premršav i takođe, nizak za muškarca? Da se osećam jadno i očajno, jer bih ja preko toga prešla, jer mi je važnije mnogo to što mi se ovako dopada? 

Da li mi se uopšte sada, kada je on to meni rekao, i dopada? 

Ćutim. 

Pita me šta ja mislim o tome. 

Ništa, rekoh. 

Pita me šta ja mislim o njemu, uživo. Mislim da si ok, slagah. Mogla sam i da budem iskrena, ali znam gde bi to odvelo, bolje da ćutim. 

To je to, promrljah, ništa, sve najbolje ti želim. 

A, pa ne, pobuni se čovek, ne, pa nije on rekao, kaže, da ne želi da bude sa mnom, samo da mu se ne dopadam, jer sam mala i debela. 

Aham! A morao je to da mi kaže, zbog? 

- Mislim da je ipak bolje da ne budemo zajedno! 

- Mislim da treba da oprobamo hemiju! 

Jebote, ja sam mislila da hemija postoji, bez obzira na ovo mršav debeo, visok nizak, al ko sam ja da se razumem u to, ja samo imam 41 godinu i jedno dvedesetak muškaraca iza sebe. 

- Kako da to oprobamo hemiju? 

- Da dođeš kod mene i da imamo seks, tako ćemo videti. 

Dobro, ovo je već kao da je crtao grafit po portuglaskim pločicama, pa se onda pokakio na isti, ja se stvarno izvinjavam što sam prosta. 

- To se neće desiti. Ne dozvoljavam ovo ponižavanje, 

I spusatila sam slušalicu. 

Onda je pisao i pisao i pisao, meni je mnogo mnogo i mnogo žao što sada nemam sačuvano i ne mogu da se setim, čak ni približno pa da parafraziram ili dočaram uz malo mašte, ali bukvalno deset teza, kao deset razloga zbog kojih mi treba da oprobamo hemiju, tj da se kresnemo, prosto nedoktorski i narodski rečeno. On je, jellte, doktor nauka, on se uvek izražava tako akademski, a ja sam, eto, pijačna muva, ja ovako naški seljački, E, u tom trenutku, kada sam dobila tu poteznu poruku, a i uopšte u tim momentima tog intelektualnog proseravanja, imala  bih neverovatni poriv da mu saspem čarapanski da odjebe. Onako, moravski, narodski, seljački. 

Al nisam, ja sam vaginica vanilica, dobra kao lebac, priprosta, a imam to nešto agrarno u sebi, šta ću. 

Ja sam samo ćutala i kulirala i malo se nervirala. 

Pa, kako je bio vrlo uporan i u tome da mi svaku od teza pojasni, jer sam valjda odavala ćutanjem utisak tupavosti, ne daj Bože da pomsili da nisam zaintersovana, to sam mu napisala vrlo jasno: 

- Ne želim. 

I onda nije pisao. 

Ali.....